Насупрот Кероловој јунакињи која се обрела у свету чуда, Алиса
Матовић у тривијалном, свакодневном, овостраном, а неретко и
реткима видљивом, проналази чудо од којег гради своје ликовне
светове, а у којима нова измаштана стварност готово да пулсира и
дише. Алиса ствара нове светове само оквиром платна омеђане и
обуздане, док њени јунаци имају своје унутрашње биће, а не
искључиво реалистично пренесену форму. Главни актери Алисиног
осликаног универзума немају само две димензије, већ имају своју
онтичку и онтолошку вредност. Њихов глас се чује; њихов смех,
подсмех, вапај, урлик, плач. Они не остављају утисак само својим
визуелним постојањем, обликованог слободним широким
потезима, прецизно пренесеним детаљима и богатим колоритом,
већ и својим окружењем у које их уметница измешта из реалног
света из ког су потекли.
Вештим балансирањем класичног и модерног ликовног израза,
преплитањем баналног и узвишеног, Алиса својим мотивима даје
филозофски тон, те ономе ко покуша да завири у свет њених
ликовних чуда, помера угао посматрања, па и доживљај опаженог.
Ликови и личности из постојећег света на њеним платнима
настављају своју нову егзистенцију, али задржавајући до танчина
своју аутентичну спољашњост.
Тијана Качаревић, дипл. филозоф
