Нико кроз новију српску историју није страдао као свештеници. Појавом атеизма и комунизма убијани су, прогањани и затварани. Неки, попут Протојереја ставрофора Михаила Даниловића (94), сада засигурно најстаријег свештеника Српске Православне Цркве, ни дан данас не могу да докажу своју невиност! Ипак, ова старина из Горњег Милановца, рођен у ,,срцу“ Копаоника, на најбољи могући начин рехабилитује себе. Недавно је објавио своју трећу књигу ,,Мемоари проте Михаила“ – Завештање, која је важнија од свих формалних судских рехабилитација и папира која се и даље добијају у нашој земљи. Повод да се одважи да у десетој деценији свог живота напише нову књигу био му је што је суд у Чачку, почетком ове године, одбио да и њега рехабилитује и то, и са правне и моралне стране гледано, без икаквих ваљаних доказа да је и зашта у време Другог светског рата био крив. Уствари, не само да није био крив, него је у свему био у праву! Говорио је народу да су четници на исправној отаџбинској страни и да они штите легитимет државе, српство, отаџбину и краља. Само због тога морао је да се крије осам, а онда и робија девет година. Ни тада му нису доказали кривицу.

-Време је било и остало најбољи критичар збивања и свега што се у тим околностима дешавало, како тада тако и сада – каже Прота Михаило Даниловић и додаје .- Мој живот је био и остао труд да себе ослободим сваког греха, да се не саблазним припадањем идеологијама и партијским интересима, већ само Богу, Православљу, свом народу, држави, и својој породици. Никакав грех тела нисам починио, нисам ни убио ни украо, ни слагао ни неистину зборио. Ни у мислима, нити свом разуму дозволио да ме испразним веровањем поведе на странпутицу. Робијао сам због вере у своју отаџбину, краља и народ свој, био жртва која није ником зло нанела, и жртвовао године своје да не бих било коме зло нанено. Желећи да ме Бог не удаљи од себе, духом сам се уздизао изнад свих опако неправедних околности и злог времена. Него, када сам очекивао да ће Суд у Чачку потврдити оно што је и у папирима лако видљиво као истина о којој су знали да је то, и они који су ме неправедно оптуживали, неправедно хаписили и неправедно на робију осудили, опет донеше другачије решење, супротно истини. Но, као што сам се и за оне раније молио да ме Господ спаси њихових партијских болештина, тако се и сада молим и за ове који ме не рехабилитоваше да њихову намеру Бог умерено пресуђује и нежурбено суди. Не морају да потврде истину да нисам ни у чему био крив, и нећу да их за ту истину молим, најгоре је давно прошло и сви они који су ишли пречицом до моје осуде сада су негде далеко, отишли су путем својим у неповрат, а ја остао на Божијем путу, отаџбинском патриотизму и српској припадности. Имам право на жалбу пред вишим судом и даће Бог да тај Виши суд види и више и даље, најближе истини о мени.

Необична је судбина Протојереја Михаила Даниловића, упорног да се и даље брани јединим оружјем, из којег је увек пуцао, а то је – истина! Добро је да је написао и ову књигу и оставио писани траг. Још један у низу својих. За будућа времена и покољења, да их нико не обмањује, да знају да ружно време пролази брзо и да га се треба клонити или сачекати да прође. Сада се време убрзава и све брже долази и пролази, а Прота Михаило каже да је срећан што му је пород жив и здрав и што ће и из његове књиге многи сазнати зашто је свештенство у време комунизма – атеизма толико страдало и било на нишану диктаторског режима. И како је ова старина свој крст све више притисако на својим грудима, па му је он био лакши, и њему и његовом оцу Ивку, који су у патњама себе јачали и том јачином побеђивали сву тежину неправди која им је наношена а и данас се, ето, њему опет наноси.

Академик Проф. др Милка Ђукић