Опет се отвара полемика о томе да ли је потребно или не рехабилитовати председника владе националног спаса, за време Другог светског рата, армијског ђенерала Милана Ђ. Недића.
Сматрам да је овом, да кажем, проблему потребно приступити опрезно, придржавајући се извесних историјских чињеница.
Заиста не разумем који то плитки умови могу да тврде да је ђенерал Недић био „квислинг“ и „колаборациониста“?!
Свакоме, ко је макар мало упознат са неким чињеницама, које су комунисти више од пола века крили од јавности, јасно је да је ђенерал Недић, иако скрхан породичном трагедијом (која је резултат комунистичке диверзије у смедеревској тврђави), ставивши се на чело владе формиране од немачке окупационе власти, заправо преузео на себе одговорност за спас државе и нације.
Питао бих све те силне „борце за људска права“ да ли је ђенерал Недић требало мирно да гледа како комунисти, својим безумним акцијама, десеткују српско становништво, шаљући их пред пушчане цеви, по одлуци 100 за једног?!
Да ли је ђенерал Недић требало мирно да гледа како се комада држава?!
Да ли им је, бар делимично, познат број избеглица којима је ђенерал Недић пружио уточиште и број заробљеника које је ђенерал Недић, својим утицајем и политичком тактиком, спасао немачког заробљеништва и егзекуција?!
Не могу да верујем како неки тако лако могу некога да прогласе „квислингом“, „колаборационистом“, „сарадником окупатора“…, а да притом не сагледају све чињенице.
Ми смо, у својој дугој историји, имали доста примера како је државу и нацију могуће сачувати, како оружјем, тако и политичким средствима.
Зар Краљевић Марко Мрњавчевић није пристао на вазалство под Османлијама, да би сачувао територију свог оца, Краља Вукашина, али и да би био брана даљем османлијском освајању Србије после битке на Марици?
Зар Кнегиња Милица није, после Косовског боја, дала Бајазиту у харем своју кћерку Оливеру, а свог сина Деспота Стефана послала као помоћ Бајазиту у борби против Татара, иако јој је тај исти Бајазит, у истом дану, убио мужа, оца и деветоро браће?
Да ли рећи да је и она била „квислинг“ или јој је спас државе и нације био свети идеал?
Затим, многи стављају епитет „издајника“ испред имена Вука Бранковића, али мало ко да се сети да је његов син, Деспот Ђурађ, бранио српску средњевековну државу пуних 70 година после Косовског боја!
Као што се, из наведених примера да видети, не треба тако олако и селективно судити, а велики Његош је мудро рекао: „Покољења дјела суде, што је чије дају св’јема“.
Срђан Бабовић
