Толико ми је тешко пало унижавање српских византолога уочи светског конгреса у Београду да нисам отишао ни на изложбу врсног Музеја града (у Конаку кнегиње Љубице) о Светој Гори. А на изложби је била и ова фотографија: Дочек краља Петра Карађорђевића (тада у свести народа и света ни Први ни Ослободилац) на старом хиландарском пристаништу, Арсани, 28. марта 1910. У позадини се виде две лађе (путничка, вероватно султанова јахта „Ердогул“, стављена краљу на располагање, и ратна, једна од неколико војних бродова које је султан послао као краљеву пратњу). На фотографији се виде и председник Владе Никола Пашић и министар спољних послова Милован Миловановић који су били у краљевој пратњи како озбиљним председницима и министрима стварно српске владе и приличи. Виде се свештена лица, то су представници свих светогорских манастира. (Међу њима, ако не грешим, тадашњи проигуман Нићифор и јеромонах Панкратије, Чех, син чувеног хиландарског историчара и библиотекара Саве Хиландарца, као и тадашњи синђел Гаврило Дожић.) Иза њих се налази славолук (који се не види) на коме пише: „Обновиоца Душанових стаза, нека Свемогући увенча славом његовом“. Крочивши на мол, краљ Петар је постао Први Карађорђевић који је ступио на тло Свете Горе. Уз почасне плотуне са турских ратних бродова, што се на фотографији наравно не види. Али се види почасни строј војске. Турске. Оне исте коју ће две године касније српска војска поразити додавши свом врховном команданту, свом краљу и титулу Ослободилац.

Шездесетседмогодишњи краљ је пут од пристаништа до манастира (близу три километра) са свитом прошао пешице, заставши само поред крста цара Душана да испуни почасну дужност резервисану за крунисане главе (изузетак је само његов праунук Престолонаследник Александар, коме је та почаст указана осам деценија касније, 1990.), да засади стабла кипариса и маслине. (Краљ Петар их је засадио у пару, по два.)

Пролазио сам тим путем и с пролећа и лети, и с јесени када је био поплављен и урушен бујицом, и гледао како се мења. И пут, и околни засади и они који корачају или се возе тим путем. Али старо пристаниште остаје исто. (Ново је са друге стране полуострва, Јовањица, 10 км од Хиландара.) Само при једном боравку (за Светог Саву 2006.) нисам одседео на камењу тог мола. И сада (док гледам и поредим камење и Арсану на фотографијама у размаку од 100 година) на трен пожелим да сам тамо загледан у море. Али не могу. Морам овде, будан, да чекам. Стрпљиво. Мирно. Док сви не дочекамо. Тај дан.

аутор: Предраг Марковић