Премудри Оче,

душо саткана на разбоју од искона,

Твоја ће икона измирити браћу

што крви не одолевају,

у бели свет хрле

(а ничег белог онамо нема),

у магли ћуте ил’ слепи певају:

вишњо, вишњице, коледо, додо…

Проклели смо сами себе, стигла нас анатема!

Наш славни инат дошао нам главе,

па славимо неморал уместо славе,

у нашем људском нечовечно дрема!

 

Сабери стадо,

загрли нас.

Измири све српске Вукане и Стефане,

нек зацеле ране кад се нож истргне из леђа

да због међа не пресуше извори

и да се светлост пробуди међ’ нама.

Доста је тама данак узимала!

Предуго је кама у земљу слала!

 

Слога нам треба

и комад неба, да се под њим смиримо.

Зови с Врачара, Атоса ил’ Голије

да веру и наду распиримо.

Нека се крчаг љубави пролије

на нас и за нас.

ЛАЗАР БИОРАЦ