Кaдa бисмо у оним веселим a горким Кaпоровим стиховимa зaменили реч Мaнaсијa речју Грaчaницa – они би у овој недељи између двa кaлендaрскa Вaскрсa глaсили:
Звоне звонa Грaчaнице:
Нотр Дaм. Нотр Дaм!
Кудa идеш Тaнaсије?
Откуд знaм, откуд знaм.
Многе сам празнике дочекао сам. Још више – далеко од оних које волим. Често и једно и друго, а међу људима. А опет, Васкрс је можда једини у коме је и тада лако пронаћи радосни мир. Не умем да објасним, али довољно је да куцнем јајетом, ољуштим га, поспем круном од соли, и ма у каквој беди и безнађу се затекао – упловићу у радосни спокој.
После погрома у марту 2004., у тешком разговору са црквеним поглаварима, обећао сам и да ћу доћи на Косово и Метохију. (Владика рашко-призренски се захвалио и на помоћи и на том обећању. Али, с тугом се осмехнуо, то није могуће, – не може се добити дозвола КФОР-а ако сте на месту председника Србије и Врховног савета одбране.) Нисам му противуречио. А нисам тражио ни дозволу за кретање својом земљом када сам, непун месец касније кренуо. (Кабинет је, на Велики петак – те године се Васкрс по оба календара славио истог дана – обавестио КФОР, као што овавештава и МУП и Војску, о времену и правцу пута. Био сам у праву, после краћег „одговарања“, проценили су да је већи ризик за њих ако покушају да ме зауставе и, уместо тога, инсистирали су на „добрим услугама“ – пратња возила, „чишћење пута“, лична пратња, – уз једну безбедносну обавезу, да ме кабинет натера да на путу од Рудара до Грачанице на себи имам кевлар панцир. Још увек ми је смешно како су ме „стилски“ убеђивали – нашли су „модел“ који се „слаже“ с оделом.)
(Проблем је искрсао чим је осванула Велика субота. Војни хеликоптер је, окупан сунцем, чекао у мом комшилуку, на ВМА, али још невољан да полети. Метео најава на путу била је неизвесна. Процедура је јасна, јер је војнички посао увек скопчан с ризиком људских живота, – у снег, кишу и маглу се не полеће. – Зато је надлежност над војском, тада као и сада, законски специфична и изузима и министре, сем војног, и председника Владе. У Србији, наравно, увек рачунате и на опструкцију. Уместо да чекам или искористим председничка овлашћења, док су ми нови рапорти још стизали, не губећи време, већ смо јурили аутомобилима.)
Али овде, сем фотографијама, не желим да говорим о самом путовању и дочеку, о разговорима и ћутању са људима. (Нисам желео да се сретнем или фотографишем са „српским политичким првацима“. Нисам желео да говорим са новинарима, већ да гледам и слушам људе. И да се помолим с њима.) У Грачаници сам претходни пут боравио, као гост монахиња, са Светланом Велмар-Јанковић, скоро деценију раније. Девојке и момци из моје пратње (неки до тада нису били ни верници) – никада.
Овде говорим о једном тренутку током литургије. Због болова у леђима (а вероватно и због цигарете) у једном часу изашао сам из цркве у празну порту, међу празне манастирске зидине, у ноћ. Преморен, немоћан, забринут, сам.
Пушио сам међу дрвећем, у мраку, – само је из цркве допирао ромор молитве и кроз прозоре титрала светлост свећа, – а онда је ка небу зазвонила песма, кликнули гласови монахиња: „Христос воскресе, радост донесе. Христос воскресе, радост донесе!“
Све после тога (литургија, доручак са владиком, монахињама и командантима КФОР-а; путовање и утисци сапутника, позиви медија, поруке…) остаје у сенци тог тренутка. (Много недеља касније, једна од сарадница признала ми је да је постала верник. Без рационалног разлога. И описала ми је исти такав тренутак у грачаничкој васкршњој ноћи, само је она песму монахиња описала као „анђеоски хор“.)
И да, неколико сати касније, у Београду, ушао сам у стан, пресвукао се, сели смо за сто, погледао у очи које волим, осмехнули се, изабрали по јаје. Док сам љуштио своје, ћутећи, кроз главу су ми пролазиле слике несрећа (а свих сам се нагледао), страхова (сви су се обистинили), послова и одлука које морам да донесем (свестан да је скоро све залудно), али, већ у том часу, док сам међу прсте узимао зрна соли, радост ме је плавила и чуо сам (стално чујем) гласове над Грачаницом: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, РАДОСТ ДОНЕСЕ!
P.S. У прaтњи Престолонaследникa Алексaндрa, човекa који је у изгнaнству провео 55 годинa, у Грaчaницу сaм се врaтио 12 годинa кaсније, нa Видовдaн 2016. Мождa последњи пут. Мојој супрузи је то био први борaвaк у Грaчaници откaко је сa породицом 1995. избеглa из Хрвaтске.
аутор: Предраг Марковић
