Сви мисле да је главни проблем како прехранити вишедетну породицу, али је већи проблем осуда околине и њено чуђење

Прошли број Православног мисионара укратко­ је писао­ о јавном­ ангажовању породице Ковачевић на очувању породице као темеља сваког народа и борби против бе­ле куге. Сада их лично упознајемо.

По речима блаженопочившег Патријарха Павла:­ „Човек­ мора­ да зна циљ и сми­сао жи­вота­. То је најва­жни­је­…. .Господ­ Исус нас опо­миње да је смисао нашег живота светост. Свети живот по вери светој православној. Величина жене, као личности, огледа се у ра­ђању и служењу, баш као код Богородице“.

У дому Ковачевића се уверавамо да се они тру­де да управо­ тако­ живе­.

Ради­ша­ (65) и Маја­ (35) и њихова десеторка, седам синова и три кћери:­ Мили­ца­ (12), Милош­ (10), Милан­ (9), Михај­ло­ (8), Радош­ (6), Ратко­ (5), Мио­драг­ (3), Николина (2), Ружица (4) и Јован (6 месеци), живе­ у стану­ од 44 квадра­та,­ који­ су доби­ли­ на коришћење од Општине Краљево. Селили су се много­ пута,­ често­ и због комши­ја­ који­ма­ је сметала граја њихове деце.

Радиша је родом са Уба код Ваље­ва,­ има са­мо брата,­ а Маја­ је из Краљева, има брата и полубрата. Радиша, професор српског језика, већ годинама ради као нови­нар,­ најпре­ у ТАНЈУГ­-у, да би пре 26 година основао своју фирму„Глас Србије“ која се бави издавањем књига и новина. Добитник је награда „Димитрије Давидовић“ и „Свето­ зар Марковић“ од „Удружења новинара Ср­ бије“, као и ордена мајора Гавриловића 1992. године од „Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова до 1918.“ за пробија­ ње информативне блокаде и ширење истине о српском народу. Награду му је доделио лич­ но др Наум Ђорђевић, председник Солунских ратника. Оснивачи су „Удружења кнегиња Персида Карађорђевић“. Од прошле године издају и Краљевске новине. Маја је завршила Средњу­ трго­вач­ку­ школу­ и желе­ла­ је да се да­ ље школује, али није имала могућности. Још у раном­ детињ­ству­ отац их је напу­стио­.. Мајка­ их је издржавала, уз подршку њеног оца, ко­ ји је имао радњу домаће радиности. Са Ради­ шом се упо­знала­ 1998.. у Краље­ву­ на оснивач­­ кој скупштини Свесрпског сабора за одбрану српског народа на Косову и Метохији. Као свестрани интелектуалац, Радиша је код ње изазвао посебне симпатије и емоције. При­ мљена је у „Глас Србије“ на место секретара редак­ци­је,­ роди­ла­ се љубав­ и убрзо­ су се вен­ чали. Сада обавља дужност заменика главног уредника. Не примају никакву помоћ јер има­ ју фирму, једино понекад од школе бесплатне уџбенике, такође од Цркве и пријатеља. Нај­ већи­ проблем­ су им дажби­не­ и не стижу­ да их плаћају редовно. Постављамо им прво и нај­ важније питање:

Вера­ је основ ново­га­ живо­та­. . Како­ се код Вас рађа­ла­ вера?­ Је ли било­ чуда?­

Маја: Увек сам се придржавала неких основних ствари вере. Првих шесторо деце, одмах по рођењу, крстили смо у храму Светог Саве­ у Краље­ву,­ а остале­ ћемо­ ускоро­ све за­ једно крстити. Славимо Св. Јована Крститеља. Али, рођење десетог детета унело је велику промену у мом духовном поимању живота. Постала сам свесна Божијег присуства у сва­ ком тренутку свог живота. Његова милост је поне­кад­ била­ толи­ко­ вели­ка­ да је све оно што се дешавало имало само један одговор, а то је да Бог Сâм зна шта је за нас до­бро.. И кад сам нешто рекла само онако„даће Бог“, али нисам то тако­ силно­ желе­ла,­ то се није­ ни оствари­ло,­ али ако бих нешто толико снажно пожелела да је цела­ моја­ душа­ и да су све моје­ мисли­ биле усмерене ка томе, Бог никада није забо­ равио нас и наше молитве. Данас са сигурно­ шћу могу­ да кажем­ кад имамо­ веру­ у Бога­ и молитву, ништа нам друго не треба. Редакци­ ју смо недавно преселили на нову локацију, у близину манастира Жиче. Желимо тамо да изнајмимо и кућу и да нам манастир постане место духовног узрастања. Било је и очиглед­них чуда­.. Када­ смо први­ пут ишли на море­ у Црну Гору, имали смо саобраћајни удес, сле­ тели­ смо с пута­.. Кола­ су униште­на,­ а ми смо изашли неповређени. То се десило 24. јула, уочи празника иконе Пресвете Богородице Тројеручице, а у колима смо имали штампане књиге о Тројеручици које смо требали однети у неке­ мана­сти­ре­ и цркве­ с који­ма­ смо скло­ пили­ уговор­.. Али, стално­ се увера­ва­мо­ да Бог чини­ чуда­ на сваком­ кора­ку­ и на разне­ начи­­ не.. У свакој­ непри­ли­ци­ Бог нам поша­ље­ не­ кога­ да нам притек­не­ у помоћ­.. Радиша: Било је свештеника у мојој породици, а моја ујна је монахиња у манастиру Ваведење у Овчарској клисури, Параскева. Иначе, кроз књижевност још од раног­ детињ­ства­ дошао­ сам до основ­ них схватања вере. Она је са годинама јачала. Маја: Свесни­ смо да смо почет­ни­ци­ у ве­ри и да треба­ много­ да учимо­ из нау­ке­ Божи­је,­ али смо већ осети­ли­ коли­ко­ нас Бог воли­ и коли­­ ко је присутан у нашем животу, што раније нисмо осећали, и да се сâми постепено мења­ мо набо­ље­.. Вера­ нас сна­жи и од­гони­ страх и претерану бригу, и како каже наш блажено­ почивши Патријарх Павле, циљ вере јесте да задобијемо светост. И Краљевске новине нам пружају могућност да упознамо многе служи­ теље Цркве који нас поучавају духовном жи­ воту и о важности духовности.

Жеља­ да имате­ много­ деце,­ је ли била­ из ро­ дољубиве побуде или сте сматрали да су деца Божији дарови?

Маја: Мало је необично за данашње време, али моја­ жеља­ је била­ да имамо­ пуно­ деце­.. То сам сматра­ла­ родо­љу­бљем­.. Али и Бог је хтео да нам пода­ри­ децу­.. Мислим­ да је то нај­већи­ Божи­ји­ дар имати­ здраву­ децу­ са којом­ се ра­ дујете сваком новом дану. Од малих ногу су сви упуће­ни­ једни­ на друге,­ уче се да не бу­ ду себични. Више има проблема у породица­ ма где је мање­ деце,­ али све се реша­ва­ кад је слога­ и љубав­ у кући­..

Колико тежите ка томе да будете права хри­ шћанска породица?

Маја: Тежи­мо­ ка томе­ и бори­мо­ се за хри­ шћанске вредности: да имамо више љубави према Богу и својим ближњима, јаку веру и наду­ у боље­ сутра,­ да нас Бог чува­ на сва­ ком месту­ и у сваком­ тренут­ку,­ да се учимо­ да праштамо и трпимо, јер само тако можемо да будемо добри људи и прави хришћани. Ра­ диша: Свако­ од нас носи­ свој крст, али љубав­ је та приви­ле­ги­ја­ и ра­дост коју­ нам је Бог по­ дарио, а ње не може бити без пожртвовања, одрицања, трпљења и праштања. Учимо децу, а и нас сâме, да се сва­коднев­но­ моли­мо­ Богу­ испред­ икона­ и упаље­ног­ канди­ла,­ али и на сваком­ месту­ и у сва­ком послу­ којим­ се ба­ви­ мо. Имати више потомака је велика привиле­ гија за родитеље.

Али код људи баш и нисте привилеговани. Много је оних који Вас не подржавају него вам се ишчуђавају. А стручни „детебрижни­ци“ би могли­ да Вам заме­ре,­ поред­ тога­ што децу материјално угрожавате, да немате ни довољно времена да посветите сваком дете­ ту појединачно.

Радиша: Да, али се искре­но нада­мо­ да смо привилеговани код Бога. То већ осећа­ мо у многим животним недаћама. Маја: Ја сам посвећена свима. Најважније је дати де­ ци заду­же­ња­ и да буду­ актив­ни,­ и у току­ да­ на одвоји­ти­ време­ за разго­вор­ о томе­ како­ су провели дан. Деца разумеју више него што ми мислимо. Кад имамо мање, деца то осећају, мање­ траже­ и мирни­ја­ су.. Једном­ нисмо­ има­ ли струје целу седмицу. Без телевизије, више смо читали, разговарали, дружили се. Деца су била чак срећнија. Богатство упропашћује де­цу и сâме родитеље.

Реците нам нешто више о Вашем„Удружењу кнегиња Персида Карађорђевић“.

Маја: Радиша је био инспиратор својим честим причама везаним за српску историју. Једном приликом је на гробљу у Бранковини говорио о српским владарима, споменуо је и кнегињу Персиду, мајку десеторо деце, која је ту рођена и сахрањена, иначе млађу 22 годи­ не од супру­га­ кнеза­ Алексан­дра,­ а то је мени­ дало­ идеју­ да под њеним­ именом­ оснује­мо­ не­ профитно удружење грађана за борбу против беле куге и помоћ вишедетним породицама. Оно што је Божи­ја­ Проми­сао­ у томе,­ је то да је оно реги­стро­ва­но­ 17.. јула­ 2015, на рођен­­дан њеног чукунунука престолонаследника Алексан­дра­ II (на дан кад је убијен­ Дража­ Ми­ хајловић и убијена породица светог цара Ни­ колаја II Романова). А Краљевске новине, прве монархистичке новине у Србији, регистрова­ не су 22.. фебру­а­ра­ 2016, опет не слу­чајно,­ на дан кад је 1882. . кнез Милан­ Обрено­вић­ по­ стао краљ и Србија проглашена краљевином.

Да ли су Краљевске новине тематски блиске Гласу Србије и ка­ко сте до­шли на идеју­ за те новине? Као људи од пера и јавни радници пратите сва збивања на политичком, наци­ оналном, културном нивоу. Колико се ваше новинарство разликује од других јавних гла­ сила?­ Да ли су нови­не­ писа­ле­ и о Вама?­
Радиша: Глас Србије више­ не штам­памо,­ из­ лази­ onli­ne­ (онлајн),­ има свој портал­ на интер­­ нету, штампамо само Краљевске новине, које поред националног имају и монархистичко усмерење. Пошто је„Удружење кнегиња Пер­ сида Карађорђевић“ имало подршку краљев­ ске породице, родила се замисао и о новина­ ма. Право новинарство више није исплативо. Данас­ је главна­ жута­ штампа,­ шунд, а сабла­­ зни су ударне теме профитабилних новина и телевизије. Ко данас чита озбиљне теме? Борећи се за истину имате само трошкове, а не приходе. Маја: Многе новине су писале о нама, били смо учесници радио емисије „По­ маже Бог, народе мој!“ и на неколико теле­ визијских емисија. Посебно се радујемо што Православни мисионар пише­ о на­ма.. Наша­ борба нимало није лака. Захтева додатне на­ поре,­ уз оне вели­ке­ који­ нас стал­но прате,­ али ми не жали­мо­ себе,­ јер сматра­мо­ да је задњи­ час да се нешто значајније учини за опстанак породице и очување српског народа, и то на званичном нивоу, од стране Владе Србије. Јер, о томе­ не сме да се ћути­ и да се затва­ра­­ ју очи пред тако­ гору­ћим­ пробле­мом­.. Проф.. др Марко­ Младе­но­вић­ је у мају­ 2014.. упутио­ Отворено писмо председнику РС, председ­ нику Скупштине РС, председнику Владе РС и Патријарху СПЦ у којем наводи застрашујуће чињенице:„Срби ће за 25 година бити нацио­ нална мањина, за 50 година само енклаве, а за 100 годи­на­ – остаће­ само­ успоме­на­ да смо овде постојали. Када умре матица, умреће и дијаспора. Сви ћемо се скупљати у„сабирном центру“ Небеске Србије. Ми нисмо као Јевре­ ји да се врати­мо­ после­ 2..000 годи­на­.. Наш пут је пут без поврат­ка­..“ О овоме­ гово­ри­ и њего­ва­ књига Србија – свећа која догорева.. Оно што посеб­но­ охрабру­је­ то је да наши­ људи­ из дија­­ споре прате збивања у Србији, радују се и по­ мажу овакве иницијативе за опоравак Србије. Да не испад­не­ да се хвалим,­ у знак подр­шке,­ и песници су почели да ми посвећују песме, као следбеници Мајке Југовића, као нпр. књижев­ ник Ђуро Милекић, која је објављена у Шта­ јерским новинама, гласилу Срба из Словеније Аустрије са којима одлично сарађујемо.

Како функционише Ваша велика породица? Имате четири школарца. Како протиче дан од јутра до мрака?
Маја: Мили­ца­ иде у пети­ разред,­ Милош­ у четврти, Милан у трећи, Михајло у други, Ра­ дош у предшкол­ско­.. Врло­ добри­ су ђаци­.. Ми­ лица се истиче у рецитовању и учествовала је у ТВ емиси­ји­ „Ја имам тале­нат“­ и воли­ да сли­ ка. Рецитује песме које су везане за традици­ ју и војевање Срба. Сви воле да певају „Кажи мени ђаче“ и да рецитују песме од Љубивоја Ршумовића. Милош вежба кошарку, Милан карате. Иду на веронауку. Милош посебно воли да пева црквене песме, а Михајло воли молитве Царе Небески и Богородице Дјево.. Од јутра­ до мрака­ код куће­ је забав­но:­ док спре­ мам доручак, мања деца поваде из ормана сву гардеробу, па је у току дана пресложим вратим­ на ме­сто, а увече­ је опет из­ваде­.. На шпоре­ту­ су две вели­ке­ шерпе­ за ручак,­ уз то шест лита­ра­ млека­ и седам­ векни­ хлеба­.. Али, деца имају своја задужења: Милица помаже млађима око домаћег, Милош иде у куповину, Милан води бригу о беби, Михајло воли ме­ ни да пома­же­.. Кавга­ наста­не­ кад се купи­ више­ врста сладоледа или неко донесе различите играчке. Сами бирају игре, најчешће – настав­ ника,­ лека­ра,­ банка­ра,­ и тада­ и на играчке­ за­ бора­ве­ и буде­ мир.. Знају­ како­ се дели­ чоко­­ лада,­ да не смеју­ бити­ себич­ни­.. Трудим­ се да сагле­дам­ посеб­ност­ сваког­ од њих и како­ да им приђем­.. Нема­мо­ ауто­ па нас прево­зе­ при­ јатељи или таксисти који нас познају. Најче­ шће шетамо по парку.
Како у данашњим условима децу васпитати у складу са хришћанским вредностима?

Радиша: Тешко­ је усклади­ти­ све то, јер све око нас се противи великој породици, тра­ диционалним и хришћанским вредности­ ма, скромности. Данас вас поштују само ако имате новац, ако сте успешни, на положају. Скромност је постала нешто што сматрају неисправним, терају вас да учите децу да бу­ ду похлепна, амбициозна, да имају скупе па­ тике и тренерке, скупе мобилне телефоне и компјутере, и кад све то немате сматрају вас чудним. Велики је утицај медија на понашање деце. Данас у цртаним филмовима можете ви­ дети само агресију. А васпитати децу по Божи­ јим законима је управо супротно томе и нема везе са новцем.

Има ли код вас егзистенцијалног страха? У Јеванђељу Христос каже: Огладњех­ и да­ досте­ ми да једем­…(Мт 25, 35). Како разуме­ те то? Да ли сте чули­ о томе­ пропо­вед­ вашег­ свештеника?

Маја: Сви мисле­ да је главни­ проблем­ ка­ ко прехранити породицу, а већи је проблем осуда околине и њено чуђење. Прво нас пи­ тају­ „шта ће вам толи­ка­ деца“­ и „од че­га ћете­ их издржавати“, пошто ни држави не требају јер немају њену подршку. Са овом причом суочавамо се само пред изборе, а после из­ бора сви остају неми. Наша издавачка кућа објавила је књигу Миће Миловановића Црни­на и ордење, о жен­ској страни­ рата,­ о то­ме ка­ ко су наше жене губиле очеве, дедове, браћу, мужеве, на крају и синове и унуке, гасила се огњишта, а на крововима вијали црни барја­ ци. Такође и књигу Ковиљке Тишме Маглени дани, о страдању Срба у Републици Српској и Книнској крајини, и многе друге које се баве овом немилом темом. Земљотрес 2010. годи­ не нашој­ фирми­ је на­правио­ штету­ од пре­ко 20 000 евра.. Одште­та­ није­ стигла,­ а поста­ли­ смо „предмет за решавање“, не само ми него и 330 фирми­ из Краље­ва­.. Било­ је дана­ када­ нисмо­ имали­ новца­ ни за основне­ ствари,­ кад смо неде­љу­ дана­ били­ без струје­. . Можда­ је баш то била прекретница у мом животу када сам схватила колика је снага молитве и снага љубави. Из сваке тешкоће излазила сам сваки пут све јача­.. Јер, како­ бисмо­ могли­ да се ра­ дујемо успеху ако нисмо доживели губитак, како­ бисмо­ знали­ шта је сре­ћа ако ни­смо ви­ дели­ шта је туга­.. Да, чула­ сам ту пропо­вед­ и осетила радост, јер кад помажемо једни дру­ гима­ то је као да даје­мо­ Христу,­ јер смо сви иконе­ Божи­је­.. И још, та глад се одно­си­ на Хри­ стову­ љубав­.. Он је увек гладан­ и жељан­ наше­ љубави, и жељно чека да обратимо пажњу на Њега­. . Зато­ кад смо уз Њега,­ не плаши­мо­ се будућ­но­сти,­ јер сам сигур­на­ да нас Бог никад­ неће оставити. Од када сам остала по десети пут у благословеном стању и родила Јована на Велику Госпојину, цела та трудноћа је била потпу­но­ по­себна­ због свега­ што ми се деша­­ вало­ у њој.. Поста­ла­ сам свесна­ мило­сти­ Бо­ жије и научила сам да само искрену молитву и ону из дуби­не­ душе­ Бог увек усли­шава­.. Уо­ чи овог Божи­ћа­ остали­ смо без нов­ца, а уочи­ Бадњег дана сестра Нектарија из манастира Жича,­ зове­ ме и каже:­ „Спреми­ли­ смо вам не­ што да лепо­ прове­де­те­ Божић“­.. И шта рећи­ на то? Бог не жели­ да нас за тај радо­сни­ празник­ остави­ празне­ и тужне­.. И, заи­ста,­ све што сам срцем молила, то сам од Бога добила.

У јутарњој молитви Господу Исусу Христу чита­мо:­ „Ти си Бог мој од утробе­ мате­ре­ моје“,­ а опет многе­ мајке­ и очеви­ не веру­ју­ у Бога­.. Какав­ је за Вас осећај­ трудно­ћа?­

Маја: Ко зна за моли­тву,­ зна и за Бога­.. Али, ипак, свака трудноћа је благодатна и ту Божи­ ју благодат преноси и на мајку. Трудноћа је посебан, благословен осећај. И Бог чува здра­ вље труднице. Заиста ретко се дешава да се озбиљно разболи. Ни трудноће ни порођаји нису­ ми били­ исти, али се нисам­ плаши­ла­ по­ рођа­ја­ и тај чин сам дожи­вља­ва­ла­ као осло­ бођење од грехова. У једној трудноћи, због неких проблема, осећала сам незадовољство, љутњу,­ била­ свадљи­ва,­ али кад сам се поро­­ дила пошле су ми сузе радоснице, и добила сам осећај задовољства и љубави према сви­ ма на које­ сам била­ љута­ и свима­ сам опра­ штала­.. И сва­ки пут ка­да би се роди­ло­ наше­ де­ те, рађа­ла­ сам се и ја.. А током­ задње­ трудно­ће­

осећала сам само спокојство, од почетка до краја. Пред порођај сам читала Јеванђеље о Христовом страдању, како су под крстом би­ ли само Богородица и Јован. Потресло ме је како­ им је Исус рекао:­ Мајко,­ ето ти сина­ и Јовану Ето ти мајке­.. И пре него­ што нам се родио син на Велику Госпојину, решила сам да се зо­ве Јован­.. А са Јо­ваном­ у утро­би је и осећај Божије благодати био најјачи и као да сам и сâма доживела неко преображење. Во­ лела­ бих да имамо­ још деце,­ бар двана­ест,­ као и Апостола који седе уз Господа на Небесима, али Бог вели­ки­ зна да ли ће нам те жеље­ испу­­ нити. Свесна сам да нас искушења тек чекају, јер су мала­ деца­ – мала­ брига­.. Али нема­ ве­ ће радости него бити мајка и већег задовољ­ ства него живети у кући препуној дечје граје, смеха и радости. И деца се радују свакој новој беби.

Имате ли поруку другим породицама? Маја: Својим­ јавним­ радом­ ми стал­но ша­љемо­ своје­ пору­ке­ и жели­мо­ да се што више­ људи­ укључи­ у борбу­ против­ беле­ куге­.. То је темељ нашег Удружења. Закон о абортусу је тешко укинути, али би требало донети такав закон да је обавезно претходно се посавето­ вати са свештеником и психологом, и да се жени остави бар пет дана за размишљање. Уз то, да потре­сна­ песма­ поме­ну­тог­ проф.. др Марка Младеновића Зашто мајко буде­ оба­ везна. Мислим да би велики проценат жена одустао од абортуса. Морам да признам да сам и ја јед­ном била­ у та­квом иску­ше­њу­.. Рекла­ сам: „Доста­ нам је деце!“­.. А када­ сам погле­да­ла­ на нашу децу, сузе су ми потекле и помислила сам: „А зашто­ су се ова деца­ роди­ла?­ Боже,­ Ти то знаш.. И ово заче­то­ треба­ да се роди“­.. И ис­ кушење је нестало.

„Код ове поро­ди­це­ је евидент­но­ да је сâмо вишедетство много утицало на буђење вере, која је била запретана само традицијом, да би то буђе­ње­ покре­ну­ло­ у њима­ свест и осећај­ о богопризвању. Али, ништа не бива преко но­ ћи. Вера постепено испуњава срца која ка њој стреме.“ Овако се о породици Ковачевић из­ разио њихов парохијски свештеник о. Радоје Сандо, из цркве Светог Саве у Краљеву.

И ми веру­је­мо­ да је тако­.

аутор: Радмила Грујић