Васкрс је празник који слави живот. Вечни живот, са оне стране познатог нам смисла и бесмисла трајања у којем јесмо. Васкрс је онај посебан дан у години када се сетимо Исуса Христоса и његовог пострадања у најтежим мукама за спас човечанства, за спас душе сваког појединца хришћанске вере, а и свих других. Али то је мало, недовољно за оно што је Исус за нас учинио и само кап у настојању да будемо људи, онакви како нас је Он учио, али нас није доучио, или смо ми лоши ђаци.
Неки би, можда, рекли да то тако мора, да је зло противтежа добру, као ноћ дану, као мелем отрову, као мржња волењу. И Исусова жртва, његово васкрснуће у Богочовека, проистекла је из зла, не зла као мита или метафоре, већ људског, опипљивог и видљивог. Дошла је она из оних дубина људског бића за које и не претпостављамо да постоје, или не желимо да знамо, идеализујући своје ближње и даљње у тежњи да овај свет учинимо бољим и подношљивијим. Да дамо свој допринос очовечењу Божјих креација и Исусових следбеника. Нажалост, чини се да свет иде у сасвим другом смеру, вођен сасвим другим принципима и вредностима, далеко од онога што би требало да представља саму есенцију, суштину потреба верника и оних који то нису.
И данас, када узмемо у руке офарбано јаје, тај симбол живота и свега највреднијег у њему, требало би да се сетимо Исуса и његовог искушења и да се потрудимо да будемо људи, без обзира на оно што заиста јесмо.
И Србија је током свог трајања прошла и пролази кроз многа искушења, Исусовска, рекло би се, распета између интереса такозваног цивилизованог света и унутрашњег раскола и несналажења у новом поретку који је све само не оличење љубави и наде, али са вером у неке друге вредности, далеко од хришћанских постулата.
А једино што нам је потребно и чему нас Богочовек учи јесте вера у пролазност овог материјалног света и нашег гостовања у њему, нада да ћемо наћи своје место у Небеском царству, сходно својим заслугама и понашању у овом и љубав која је једини, трајни и непобедиви темељ свега што јесте и што ће бити. Само љубав према ближњима, и свима који то нису, јесте оно што нас издваја као верујућа и у Христу окупљена бића, а не стадо у беспућу себичности и похлепе.
Веровање да је живот зарад љубави испуњен живот даје наду да ћемо и ми, Срби, наћи свој Исусовски пут, далеко од Голготе на коју нас наводе, у ономе што је спас и задатак сваког ко мисли добро себи и свом народу. А наш једини спас, како је и владика Николај говорио, јесте у слози, у братској и супружничкој љубави на путу ка здравом друштву, на обожењу и омасовљењу, што ће нам помоћи да опстанемо окупљени око заједничке идеје и око Господа нашег Исуса Христоса који је својим васкрснућем победио зло у име љубави и показао нам да се може, само ако се хоће и ако се наше постојање схвати много шире и озбиљније од онога што је телесним чулима доступно, а у духовним сферама спутано.
И зато, сетимо се увек, али нарочито на овај велики и свечани Свети дан, да кажемо себи и другима : волите се људи, Богу се помолите за спас Српства и множите се, децо Исусова, на радост и спас нама и Господу нашем. Христос васкрсе!
Маја Ковачевић
