Oно чиме се српски народ поносио и дичио и што је кроз вијекове одликовало и обликовало српски национални корпус првенствено су високе духовне и моралне норме, односно вриједности. Наиме, од памтивјека, од првог помињања српског имена, од времена предања и сачуваних историјских записа, српски народ се поносио духовном снагом и јунаштвом, те његовао чврсте моралне и карактерне особине, како појединца и породице, тако и друштва у цјелини. Та осјећања и те вриједности нису никада нестале, већ су кроз дугу и тешку историју поносног српског народа доживјеле одређену деградацију, која се нарочито манифестовала у посљедњих седамдесетак година. Но вратимо се у времена славна. Ако посматрамо период Стефана Немање, великих надахнућа светитеља Саве и Законика Цара Душана долазимо до спознаја о духовности и моралности, али и о ве-личини српског народа. Било је то у оно вријеме када су најумнији Срби знали да ће о њиховим врлинама и манама најбоље судити они који ће доћи касније. Било је то вријеме када је Стефан Немања, односно Свети Симеон Мироточиви,савјетовао будуће: „Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство. Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни за унучад, него за народ који ће је кроз вијекове походити. Тако се ствара држава. Кућа је оно што остаје послије човека. Црква је оно што остаје послије владара. Кућа остаје дјеци, а црква народу. Или у свом чувеном „Завештању језика“казаном на самртној постељи које је забиљежио његов син Растко Њемањић, односно Свети Сава: Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Да, заиста шта је народ који изгуби душу? Да су Срби кроз сва та искушења изгубили душу не би било, не само душе, него не би било ни Срба. Посебно тешка искушења српски народ је претрпио доласком Турака на српске вјековне просторе, односно у вријеме изазова с којима се српски народ суочио у борбама против отоманских освајача. То давно вријеме је било посебан удар на српску. Од 1371. године, када су браћа Мрњавчевићи славно погинули на ријеци Марици, па до Косовског боја 1389. године, српски на-род се здушно борио за очување свог идентитета, а суочен с бруталношћу турских освајача исказао је невиђену моралну и духовну снагу, те одлучност да одбрани своју вјеру и вјековне просторе на којима су живјели Срби. У годинама након Косовског боја српску душу су представљале двије велике жене. Кнегиља Милица, удовица светог Кнеза Лазара и Јелена Мрњавчевић жена деспота Угље-

ше Мрњавчевића, много познатија као монахиња Јефимија, која је у најважнијем српском књижевном дјелу из тог доба „Похвали цару Лазару“ можда и несвјесно објаснила величину српске душе. За спас српске душе непосредно након Косовског боја Кнегиња Милица упалила је свијећу која је требала непрестано да гори у Дечанима и коју је требао да угаси онај који врати Србији слободу. Пет вијекова касније свијећу у Дечанима угасио је краљ Александар Карађорђевић. Ако из ове перспективе посматрамо улогу светог кнеза Лазара који је на Косову изабрао царство небеско и његово жртвовање за слободу српског народа, онда из његовог свијетлог примјера видимо сву снагу српске духовности и моралну снагу и чврстину српског бића што је остало као наук за наредне генерације све до ових данашњих. Као што смо већ нагласили тешки дани за српски народ наступили су турским освајањем српских националних простора и то бреме Срби ће носити читавих пет вијекова, што је оставило неизбрисив траг у свјести и души српског народа. Зулум који су турски освајачи чинили, те потурчавање које се перманентно спроводило жестоко је уздрмало идентитет српског народа тако да је дошло до урушавања духовних и моралних вриједности српског корпсуа. Ово се првенствено односи на оне Србе који су под огромним притисцима промијенили вјеру и који су тим поступком отпочели одрођавање од српског националног корпуса. Но, без обзира на сурове услове живота код већине српског становништва духовне и моралне вриједности никада нису биле уништене, јер је највећи број Срба под окриљем српске православне цркве успио очувати свој духовни, морални и слободарски идентитет и интегритет, што је кроз честе буне и устанке против турских освајача јасно исказивао. Током дуге и тешке историје српски народ је одолио свим изазовима и искушењима кроз које је пролазио, али ипак најтеже и најживље ожиљке носи из доба комунизма у вријеме којег су безочно затиране религијске слободе у име тзв. братства и јединства народа и народности бивше СФРЈ. То братство и јединство било је лажни привид јединства више народа од којих је већина настала од српског. Свједоци смо како је тај експеримент

3авршио и како се бивша Југославија распадала по националним и вјерским шавовима, што је довело до крвавог грађанског рата и до формирања неколико независних држава од којих неке нису имале никакву историјску основу за такав један потез. Као посљедицу времена које је чувени српски књижевник Борислав Пекић назвао „временом које су појели скакавци“ добили смо огроман број бивших комуниста, назови Срба, који су се још до јуче одрицали православне вјере и свега српског у корист комунистичке идеологије, али избегличних интереса и напретка у комунистичкој хијејархији. Питање је до када би тај суноврат појединаца трајао да се као много пута у историји српског народа на правом мјесту и у право вријеме није нашла српска православна црква, која је залутале овчице поново примила у своје стадо, враћајући их хришћанству, духовним и моралним вриједностима српског народа и српске православне цркве. Било je веома интересантно посматрати посрнуло и залутало стадо како поново хрли у православне храмове доказујући своју лојалност, оданост и припадништво Српској православној цркви. Таквима је све опроштено јер је библијски, а тиме и хришћански праштати и окретати људе Богу који их и у најтежим тренуцима није напуштао ма колико исти мислили да јесте. У складу са заустављањем деградације српских духовних и моралних ври-једности као Једно од важнијих моралних начела поставља се однос према породици као основној вриједности људског друштва. Управо та вриједност породице и породичног живота озбиљно је нарушена код српског народа и ако је и данас стање по том питању у српском корпусу далеко боље него у многим западним државама. На крају рецимо, мада је то већ много пуно пута речено, да српски народ мора и даље да се умножава и обожава да би и даље био велики народ, јер велике народе великим не чини само величина популације. То свакако мора бити основни интерес српског народа на путу заустављања деградације духовних и моралних вриједности по чему се разликујемо од многих наоко већих народа.

АУТОРИ:

проф. др Ранко Бакић

проф. др Војислав Шкрбић