Чудесно рођење


Стари Рас…средиште српске државе и престоница великог жупана Стефана Немање. Ту се друмови са запада и југа спајају у један, који затим води даље ка истоку.
Питомина се разливала пред Аниним очима док је седела испод старог храста на благој узвишици поред тврђаве, која се уздизала као некакав огромни камени штит иза њених леђа. Осетила је тог дана неодољиву потребу да се бар на тренутак осами, да размисли и опет се помоли  Свевишњем који зна све, па и ону најтајнију муку њеног срца.,,Свуда је добро место за молитву“, мислила је, ,, па и ово испод старог храста…“  Огроман храст, као да ту одвајкада стоји, не може се рукама обухватити, стреми у висину баш као да жели да споји небеско царство својом разгранатом крошњом-са оним земаљским и људским, у свом корену…“ Није обраћала пажњу на ретке путнике намернике, а ни на кметове који су се кретали удаљеним друмом, носећи вести или понуде у двор Немањин, сви са неком својом рачуницом.
Слуге су је заобилазиле у широком луку. Знали су одлично шта то значи када се господарица Ана тако осами на том месту. Можда тугује за својом далеком постојбином, или је брину неке вести неповољне за господара Немању?Ко би знао, шта то мучи жену у озбиљним годинама, господарицу срца Немањиног, а самим тим и целе државе! Лепо се слажу и пазе, имају два наследника Вукана и Стефана, кћери…
Међутим, ако је неко нешто и мислио, ћутао је, јер-господа су господа! Њихово је да владају и бране народ од ратова и свакојаких силника, а Бог свакоме зна меру и заслуге.
Спазивши једно сасушено дрво доле низ падину, Ана и нехотице помисли: ,,Напуних педесет година пре неколико дана. Је л’ могуће, Господе мој велики, да сам и ја као то дрво што не даје више рода? Због чега не могу да имам још једног дечака да мени и Немањи донесе радост у овим годинама? Изневерих мог Немању, време ме гази, стара сам, стара…“ У очају ,спусти руке на крило, рашири прсте преко стомака, као да они имају моћ исцељења од неке, њој непознате болести, или силе која јој брани да још једном роди, из чисте пакости!
,,Боже, молим ти се“, усрдно је понављала своју жељу, тражећи уједно и опроштај за своје нехотичне грехове, ако их има. Јер, нико осим Бога није без греха! Синоћ, када је Немања ушао у њихову одају, иако уморан од целодневних важних владарских обавеза, приметио је њене уплакане очи. Нежно ју је ухватио за руку, а затим су обоје клекли пред породичну икону Мајке Божје и Исуса Христа, молећи се до касно у ноћ:
,, Велики Господе Боже, Сведржитељу, који си негда послушао  Авраама и  Сару и остале праведнике који су молили за чедо. Услиши данас и нас грешне слуге своје што ти се моле. Дај нам по твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо које ће бити утеха души нашој  и тобом наследник наше државе и жезал  старости наше, на кога ћемо положити руке и починути…“ У оном грчу бола, жеље-од које се не може бранити ни разумом, заклеше се пред иконом да више никад неће делити заједничку постељу, ако им се молитва испуни.
После пар сати у тиховању испод храста, погнуте главе и тешка срца, Ана оде у двор, јер је била свесна да је чекају свакодневне дужности господарице дома великог човека, Стефана Немање.Након напорног дана и вечери, завлада у одајама двора нека чудна тишина. Ноћ је била ведра, небо звездано, чули су се само зрикавци чија је монотона песма доносила сан свима, па и Ани. У глуво доба ноћи, месечеви зраци се пробише кроз тешке размакнуте засторе до Аниног лица. Оно беше блиставо, а блаженство осмеха јасно је указивало да сања нешто лепо:
Као седи она на свом престолу и види да јој прилазе старац и старица, обоје у белим одеждама. Старица, ломног тела и продуховљеног лица, носи у рукама милолико детенце златне косе и плавих очију. Она нежно спушта дете у крило својој имењакињи. Да, препознала их је, то су били Свети Јоаким и Ана који су добили ћеркицу у врло позним годинама, по Божјој промисли! Зна се и због кога-то је будућа Богородица, мајка Сина Господњег, Исуса Христа…
Трже се Ана Немањина из сна и прекрсти се. Нада заискри у њеном срцу због пророчког сна, послатог од Онога што све може  и све зна.
Следећих дана Ана никоме није причала о свом сну, чак ни свом Немањи, јер је добро знала да изговорена реч без потврде у стварности, може да превари. Ћутала је и кад су се појавили први знаци трудноће. Само је ишла раном зором у цркву, љубила иконе, молећи се и славећи Господа. Прошло је неколико месеци и сви увидеше да је носећа. Немањиној срећи не беше краја! Обоје беху сигурни да на свет долази трећи принц-принц који ће бити светлост њиховој старости, а  Србији на част и понос! Ана му је унапред наменила име (Х)Растислав, сетивши се својих молитви испод светог записа, старог разгранатог храста.
Прошло је време које је природа одредила женама. Након необично лаког порођаја, приви мајка Ана уз груди Растка, бебицу са косом боје зрелог жита и крупних плавих очију које су већ тада имале поглед мудраца.


Напомена: За новелу коришћено ,, Житије Светог Саве“, Теодосија Хиландарца

Аутор: Светлана Јанковић Митић