Монолог Свете Анастасије

Привих свој род уз себе
да постану синови вечности
као и отац што им би!
Вукан, Стефан и Растко,
беху моја уздања три:
Да српски народ воде
И уздигну га у славу оца свог,
Стефана Немање, господара мог,
што Господ га овенча ореолом
И мироточења даром…
Туга из мог погледа расу се
у сузе неутешне јер народ пострада
због братске неслоге и борбе
за част круне, жеље што завађа!

Много векова од тад прође,
а усуд у народу оста тај –
да брат на брата удара,
комшија на комшију…
Не поштеди га ни туђинска војска
вучје памети и камена срца,
терајући га у деобе и сеобе горке.
Молитве моје и светих Немањића,
Изданака наше лозе вечне,
упућене су Теби Господе:
Исцели и сачувај народ свој!
Не остави га непријатељу
на радост нечасну,
већ га приви уз себе.
Сложи га, обожи и умножи,
Амин.

Аутор: Светлана Јанковић Митић