ДЕЦЕМБАР

Моја душа тражи нови смирај,
за себе си радости украла,
туге моје никада не дирај;
опет си ми срце похарала.

Увео је букет жутих ружа,
у мирису којим собу грије,
и последњу топлину сада пружа,
у тишини мртве носталгије.

Ничег нема у досаданој ноћи,
тешка магла скрила је небеса,
одолијева вјетру у самоћи,
стара клупа у реду чемпреса.

Жуто лишће по каменој стази,
подрхтава под капима кише,
сурово га твоја нога гази;
голо поље за тобом уздише.

Ником љубав ти нећеш дати,
ал’ “ волим те “ ти ћеш рећи сваком,
након среће, мора да се пати;
теби дадох и последњи атом.

Нема снијега да шуму украси,
децембар је заспао у тмини,
блииједо сунце рано се угаси,
и нестаде некуд у даљини.

Миленко Дачевић, 2022.

НАДАЊЕ

Дрхтим Господе пред светим олтаром,
у молитви која чисти гријехе моје,
што душу охладњелу притискају жаром;
слушајући анђеле који Теби поје.

Куда мисли разасуте бјеже?
Пред ким срце у страху куца!
Шта га леди, запали и стеже?
Тамно небо од свјетлости пуца.

Покајање прими ове Боже,
без Тебе сам положен у гроб,
осјећања у мене се множе;
не допусти да постанем роб.

Дај ми снагу Твоје сам створење,
да не скренем са истине пута,
дну ме вуче страшно искушење,
мисао ми под сводове лута.

Крст страдања ја поњећу Творче,
и попети на своју Голготу,
помилуј ме и погледај Оче,
за мене су спремили срамоту.

И пронађох снагу разбојника,
свјестан да га спасава кајање,
у распећу нема губитника,
Васкрсење моје је надање.

Миленко Дачевић, 2022.

ЖИВА РИЈЕКА

Тешки дани и времена лоша,
тамни облак притиск’о Цетиње,
још се народ куне у Његоша,
и животом да брани светиње.

Витештвом се нахрањују ‘тићи,
свјетлим духом славних соколова,
мач побједе спремни су подићи;
сасјећ’ коријен отровног корова.

Жива ријека улицама тече,
валови су правда и молитве,
и испира рану која пече;
носи мртве, окрепљује живе.

Уздиже се народ посрнули.
Муња сјевну и маглу раздера!
Сви потоци у њу су се слили,
муљ и блато испред себе тјера.

Огледало она је јунака,
препознаше у њој свога лика,
Света луча у трен изје’ мрака:
пут истине одједном наслика.

Сви страхови некуд изчезнуше,
раскова се душа из окова,
потопљене наде изронише,
и умири тијело од болова.

Ђед с унуком опет се загрли,
састави се што је покидано,
устадоше они што су пали;
ослободи клетве име славно.

Чујете ли ову хармонију?
Миле гласе небескога хора.
Никад Сунце кише не сакрију,
вјечност ноћи не допушта зора.

Миленко Дачевић, 2020.