До Круне преко политике

Не желим да поставим питање „Зашто се Краљ не кандидује?“ – на предстојећим парламентарним изборима и не би имао за коју конкретну функцију да се кандидује – већ: „Како до Монархије, ако не преко политике?“ Питање монархије или републике јесте питање државног уређења које се свакако неће решити на фудбалским утакмицама „Звезде“ и „Партизана“ (оба нам клуба носе комунистичка имена, али то је нека друга тема!), већ се до одговора на ово кључно питање нашег даљег политичког постојања мора доћи политичким, наравно ненасилним средствима.

Гледам по Србији многе невладине организације како, чим се појави неки проблем, стану да га решавају тако што прво формирају одбор, па нађу донаторе и на крају – посаде дрво! И ми можемо да у име Краља и Монархије посадимо дрво; и дрво ће изнићи и израсти и бити најлепше дрво у Србији, а можда и у Европи – али нам неће октроисану (наметнуту) Републику претворити у функционалну и трајно одрживу Монархију.

Дакле садња дрвећа ни у Београду, ни у Колевци Српства – као метод деловања не долази у обзир. Други начин, подједнако погубан као и садња дрвећа у част Монархије јесте да чекамо да нам неко из републиканске екипе ето тако, уступи Србију, па да ми само мало сачекамо, распишемо референдум и – прогласимо Монархију. Већ слушам и неке гласове по Србији како се свађају око формулисања и садржаја референдумског питања (!) Свима нам је јасно зашто је ово немогуће.

Остаје дакле, као трећи начин, да се скупимо па да направимо неке страшне протесте на улицама као ономад кад је ДОС зауставио саобраћај у Коларчевој (1996/97) па кордон Слобине полиције стајао 27 (двадесет седам) дана на улици тврдоглаво бранећи маси омладине и студената да дође до Теразија да би се тензије смириле тек на интервенцију блаженопочившег Патријарха Павла. Наравно, овакав начин деловања данас није могућ, а искрено речено ни потребан: Србији је доста и протеста и ратова, а и немојмо се заваравати: данашња владајућа коалиција добро је проучила све ове и овакве облике деловања и имала би начина не само да их заустави, већ и предупреди.

Остаје, на жалост оних који заговарају аполитично деловање, једино да се кроз институције система уобличи и промовише идеја монархистичке Србије. Кључни и најделотворнији начин деловања у овом смислу било би учешће у парламентарном животу. Јер, ми монархисти могли бисмо, макар и као најминималнија посланичка група која би прешла цензус (чиме бисмо имали 13 посланика) да артикулишемо ројалистичку, монархистичку идеју, уз могућност да ефикасно и квалитетно заштитимо интересе не само монархистичке Србије, већ и Краљевске Породице Карађорђевић.

Данас, када ово пишем, Србија се налази у стању распуштене Скупштине – (ја сликовито волим да кажем да је дана 03. марта 2016. српска Скупштина прешла у стање Бугарске скупштине, тј. растурила се), морамо да признамо да је ово једна од ретких прилика у политичкој историји Србије када је Скупштина распуштена добронамерно, са пуно добре воље и са жељом даљег развоја демократије. Господа Вучић и Николић овим гестом, расписивањем избора, отварају врата политичког живота и легитимног политичког деловања СВИМ ГРАЂАНИМА И СВИМ ОПЦИЈАМА. Како чујем, своју изборну листу формираће чак и ратни војни инвалиди. И они су препознали да кроз скупштинско деловање (наравно ако пређу цензус то се ваљда подразумева!) могу да остваре своје захтеве много боље и трајније него блокирањем магистралне џаде Јагодина-Драгоцвет или, не дај Боже, Ваљево-Осечина.

Из свега изнетог, (свиђа ми се оно адвокатско „са свега изнетог“) проистиче моје конкретно питање: Зашто ми монархисти, зашто ми као Удружење Краљевина Србија не учествујемо на изборима и немамо своју листу?

Да видимо стање ствари: Ко данас у српској Скупштини нетом распуштеној заступа ројалистичке ставове? Господин Александар Чотрић и посланичка група СПО која делује у оквиру владајуће коалиције. Нова Србија г. Велимира Илића – делимично и повремено и по потреби. И она у оквиру владајуће коалиције. Где су гласови монархистичке Србије? А, да делом и у Демократској странци. Све у свему, нас монархиста нема нигде. Парламентарно смо невидљиви, иако се хвастамо на мрежама неким истраживањем по коме 38% бирачког тела жарко жели Монархију.

Сад мало оно што је најдосадније у политици: симплеx математика. Ако на изборе у Србији уз излазност од око 62% на 6,8 милиона грађана-бирача на гласачка места изађе 4.000.000 грађана, онда то значи да ми монархисти полажемо право на 38% од тог броја дакле на око милион и по гласова – што би требало да донесе у идеалном случају 250 x 0,38 = 95 посланичких места. Наравно, ово је предизборна ројалистичка бајка, али добрим формирањем листе и јевтином, и тихом, али добро осмишљеном кампањом могли бисмо да достигнемо половину тог броја и да опет рачунамо на неких четрдесетак посланичких места. Четрдесет посланичких места у Скупштини даје нам једну шестину времена при свакој расправи – по садашњем Пословнику то износи 5х x 60 = 300 минута / 6 једнако 50 минута НАШЕГ УЧЕШЋА и гласа при доношењу СВАКОГ ПРОПИСА КОЈИ МОРА ДА ПРОЂЕ КРОЗ СКУПШТИНУ. О финансијским предностима које проистичу из учешћа у Парламенту – овде нећу да пишем, јер би нас то одвело даље и дубље у математику, која је, просечном српском читаоцу, а приори досадна.

Ово питање рађа још једно питање – које се поставља као негација оног претходног: Шта монархистичка Србија добија неизласком на ове изборе?

Као прво, добија дисперзију – распршивање монархистичких гласова на више странака – наши потенцијални бирачи гласају по свом убеђењу бирајући или између РЕПУБЛИКАНСКИХ странака, или гласајући за оне што имају као свој слоган не-срећу Србије. За оне који у име нашег Удружења изађу пред камере са знаком забране уласка у ЕУ, а после се чудимо што имамо тзв. „медијску блокаду од стране режима“. Мала дигресија: године 2014. на нашој прослави у Орашцу добили смо државни врх Србије – били су ту истовремено и Монархија и Република – и Престолонаследник и Председник Републике. Шта је урадио део „самосвесне Краљеве омладине“? Звиждао је и узвикивао до те мере непристојне пароле да је Председник Николић морао да им каже отприлике: „Тишина тамо, пред Црквом смо!“ Па има ли веће срамоте од тога да члановима нашег Удружења Председник Републике, при том још и Ктитор Цркве и то од Цркве наше признат, а не онако самозвано, тек тако Ктитор – изговори и то с правом то што је изговорио.

Ето тако смо, драги моји Краљеви Омладинци, „зарадили“, тачније заслужили медијску блокаду. За то нам нису криви ни политичари, ни медији, ни „Вучићев режим“. За то су криви искључиво они који заговарају изолацију Србије и анти-европске и анти-западне ставове. А има их, колико видим, и у самом врху Удружења. Ово мора да престане. Ако смо „штићеници“ директно Краљевског Двора Карађорђевића, онда смо дужни да следимо про-европску, про-западну, и уопште, отворену политику сарадње Србије са свима. То остаје нашем Удружењу као задатак за ово пролеће: кад већ нећемо своју листу (а још је можемо имати и то све до 08. априла 2016), онда бар да искористимо време и да се дефинишемо: јесмо ли ми испостава Двери Сербских или смо Удружење Краљевина Србија. Ако је одговор овај први – онда нас који смо за Европу ту бити неће.

Маис ревенонс à нос моутонс – вратимо се главној теми нашој и нашем питању: шта то добијамо неизласком на изборе?

Дакле, као друго, добијамо, највероватније, промене Устава после којих неће бити могуће ни сањати о монархији! Промене Устава могу да крену и у смеру промене начина избора Председника Републике, те да се посланици између себе лоптају и надгласавају ко ће да чува Печат Председника Републике – добићемо смејурију типа италијанског или косовског Председника – и италијански и косовски начин избора Председника Република јесу смејурија сваки на свој начин, с тим што је Италија малкице озбиљнија држава, има и Сенат, па све то ипак личи на нешто. У таквим условима, који могу настати већ колико 2017. године – ми можемо просто да променимо назив Удружења у „Неговање традиција Монархистичке Србије“. Не знам. Можда ни то није лоше. Одлучиће руководство Удружења Краљевина Србија.

Као треће – хајде да претпоставимо да ће они који „на папиру“ заговарају Монархију, а у суштини су опасност по Србију – дакле Двери Сербске – хајде да претпоставимо да Двери Сербске узму натполовичну већину, победе г. Вучића и прогласе (напрасно) Краљевину Србију. Била би то не Краљевина, него Калифат Србија – бар ако се има у виду шта те Двери Сербске заговарају: Отац, Краљ и Патријарх и ништа више! Ни сарадње са иностранством (осим можда са Русијом, али пошто смо „један народ“ – онда нам то не би ни била сарадња са иностранством!), ни смеха ни шале на телевизији (патријархално друштво не воли „смехотворство“), економија се своди на сеоско-породичну, а положај жене не постоји као проблем – па ваљда се зна уз шпорет и уз креветац! Ваљда жене за ово неће гласати.

Све у свему, Удружење Краљевина Србија нашло се, не својом кривицом, већ обликовањем и деловањем времена у коме живимо – на прекретници: да ли ћемо се заиста борити за монархију или за историју монархије? Да ли ћемо бити ПОЛИТИЧКИ актер или ИСТОРИЈСКА чињеница. Ја бих волео И ЈЕДНО И ДРУГО! Зато, Краљева Омладино, марш на изборе!

ТЕРАПИЈА: Формирање изборне листе чији ће носилац бити Принц Престолонаследник Александар Други Карађорђевић. Назив листе: Краљевина Србија. Ништа простије!

НАПОМЕНА: Ја ово не пишем у личном интересу! Из процедуралних разлога, не бих ни могао да будем на вашој листи. Чак немам право ни да гласам за ту листу на овим изборима. Пишем ово да помогнем вама – Краљевој омладини – која сада има шансу да профилише (уобличи) обрисе евентуалне будуће монархистичке Србије. Ту прилику имали смо последњи пут 1991/1992 године. Тада сам ја био као сада ви. Нашу шансу прокоцкала је разноразна политичка „мангупарија“ разних боја и интереса. Од те прилике до ваше садашње прилике – прошло је ЧЕТВРТ ВЕКА! Тада је у Србију са Престолонаследником дошао и принц Петар ИИИ Карађорђевић – тада „клиња“ од 10 година! Па ви сад, поштована децо, видите колико Петар ИИИ данас има година, и колико ћете ВИ бити стари када се (можда) укаже следећа прилика за политичко деловање. Вероватно шездесет. Размислите сами.

Аутор текста – господин Владан Милић