Мачков камен

Увек ће мало бити речено, никада довољно, о овој крвавој борби наших војника и родољуба за одбрану отаџбине… оно што је сигурно јесте да се нису повукли, нити дозволили да непријатељ прође. Сећајући се тог дана, те битке, назване „пакао Кошара“, на ову 17. годишњицу од њеног почетка, тешко је у условима мира, из фотеље или столице, замислити оно шта су наши војници прошли. Али, ако само замислим да нису могли ни главу да подигну од метака који зује око глава, ако нису могли у заклону да остану јер авиони бацају касетне бомбе када би и један метак испалили, чему претходи ракетни напад којим буду уништени сви заклони остављајући пустош за собом, артиљерија их засипа дан и ноћ, онда могу да осетим понос што су наши војници, чувајући свету традицију предака, све то издржали.

Једини безбедан пут и сигуран спас им је био назад а на то нису ни помислили!

На тај Велики петак 1999, црни дан који означава мучеништво, отпочео је напад терориста ОВК, потпомогнут НАТО авијацијом, регуларном војском Албаније и њеним тенковским једницама и артиљеријом која је деловала са територије Албаније, док су сваку од терористичких јединица водили официри НАТО, плаћеници из Легије странаца и други високообучени професионални војници, укупне снаге око 15.000.

Циљ – пробој на најповољнијем терену и заузимање што веће територије Метохије, пресецање линија комуникације наше војске између Ђаковице и Призрена, обруч око њених јединица и њихово уништење.

На граници са Србијом чекали су их регрути мартовске класе, касније појачани деловима наших специјалних јединица 63. падобранске, 72. специјалне и 125. моторизоване бригаде, укупне снаге око 2000.

Циљ – одбрана Србије, ни стопа непријатељу.

Ова неравноправна борба, у сваком смислу, трајала је два месеца, сво време рата и окончана је победом наших јединица које су одолеле нападима непријатеља наневши му катастрофалне губитке.

Али, изгубили смо много јунака у овом боју, много је синова поново пало у одбрани отаџбине. Од 108 наших страдалих јунака, 18 су били официри и подоофицири који су их водили, чувајући свету традицију чувене „официрске битке“ на Мачковом камену, увек испред својих војника.

Данас је дан, и ово је време, када се њих сећамо.

Имао сам привилегију да упознам неколико наших војника који су били део ове историјске борбе, а један од њих, иначе члан удружења Краљевина Србија, ми је о њој причао. Једна од застрашујућих чињеница, поред сурових услова у којима су се борили, јесте да су на страни непријатеља учествовали Срби-плаћеници. Један од њих је заробљен. Некако ме све ово подсећа на први Косовски бој, на Обилиће и оне друге, за које никада ни један искрени родољуб не може ни да замисли да постоје. Никоме није јасно како је могуће да се неко бори против својих. Но, таквих примера је пуна историја, па и по томе срамотном делу и издаји, личи на битку Леониде у Термопилском кланцу Леонида је са својим људима због тога пао, наши момци нису! Времена се мењају али вредности увек остају…наши војници су победили али је политика, као и много пута пре тога, изгубила. Све оно што сачувамо у рату, бранећи своја огњишта, изгубимо за зеленим столом. Због тога многи од нас са одређеном сумњом гледају на цео рат на Косову, наше људе који су се тамо борили, вероватно уморни од пораза и прича које нас коштају поноса, подсећају на пораз, на нешто што смо изгубили. Али ови јунаци никада не смеју да буду део тог схватања и таквих мисли, нити мешани са политикама, нити стављани у исти кош са режимима, они никада не смеју да буду заборављени. Они су понос овог народа и док год наша земља има такве синове и кћери, има наде за све нас.

Нека је вечна слава и хвала косовским јунацима!

Аутор текста – г. Марио Мајсторовић, председник Удружења Краљевина Србија