Размишљајући о овој теми, сетила сам се прошлости, времена у којем сам одрастала, када је, поезија као уметност, била нешто нормално, пожељно, цењено ,,нешто што не може свако нити писати, нити разумети. Она је била начин исказивања осећања, и размишљања, уткан у образовно ткиво друшва, било је нормално знати, стхове познатих песника, страних и наших: Лорке, Јесењина, Дучића, Змаја…… Почела сам је писати у раном детињству, схвативши да излазе из мене речи као импулс мог унутарњег бића који има ритам, боје….. И то још увек траје. Сазревајући на овим просторима, где је народ слободно можемо рећи, последњих тридесет година доживљавао катарзичне промене, успела сам сачувати индивидуалност и веру у праве вредности. Сећам се да је писати поезију још увек имало смисла у време “некрунисаног краља” Јосипа Броза Тита, када сам била дете. Вероватно зато што је то било време другачијег система вредности и јер је, идеја водиља била братство и јединство и наглашавало се ”ми”, а не “ја”. И поред његове контраверзне, владавине ,,остала је носталгија и жал многих људи за тим временом.
Након његове смрти са убрзаним технолошким развојем и политиком светске глобализације, финим неприметним механизмима почела је промена система вредности која нас је учинила отуђеним, и усамљенијим него икад.
Оно што је било лоше постало је добро а добро је постало лоше или је обезвређено до бесмисла. Што смо били удаљенији једни од других, лакше је било манипулисати са нама. Славећи материјално и негујући дете у нама којем се продају најразноврсније играчке за забаву као лек од усамљености и тиме намеће начин живота ,,и успоставља контрола. ..
Поезија је данас гурнута на маргину друштва, изложена подсмеху као превазиђена романтика. Она дрема заборављена иза сцене чак и културних догађања, живећи само за тренутке када заблиста крај ретких огњишта поезије чију ватру одржавају ентузијасти.
Што је спољни свет постајао богатији, шаренији попут циркуске шатре то је наш унутрашњи свет постајао сиромашнији за многе који су били слаби одупрети се. Као последица тога мењао се и однос према поезији, постајала је сиромашнија као и њен извор микрокосмос кога су сада окупирале друге ствари.
Баш због свега овога што сам поменула има смисла писати поезију, упркос томе што на моменте делује дон кихотовски. За мене поезија је најлепша кћер љубави. Нераскидиво је повезана са божанском клицом у нама и њен су доказ. Поезија је есенција нашег духовног бића ,,чин стварања, побуна против животне баналности. Она је кликтај орла на небу. Она је искра која нас може повести кроз мрак!
Поезија по својој природи тежи узвишеним стварима, тежи идеалу који може изазвати тектонске промене у друштву –јер како каже библија – најпре беше реч!!
Мој дефинитивни одговор је *да *—- пишимо поезију!!

 

НЕКА НЕСТАНЕМ
Када ми низ плећа падне, сапета коса
топлу земљу пољубе, стопала боса
када ми мирис украде, ветар благ
нека ми трава заметне траг!
Нека нестанем и самном све
што мојим именом се зове
ја морам пронаћи нове снове.
Тражиће ме сви којима сам
драга, била, које сам љубила
тражиће ме сви који ме познаше
ко жену, податну и снену..
Нека ме нема, нек дигну хајку
морам пронаћи нову бајку.
Када ме крену миловати мрави
бићу тек само, лисица у трави!