Везак везла Јефимија,
док кандила жижак гори,
златном жицом речи ниже
на црвеној атлас свили.
Расула се месечина,
сребрнаста паучина
не би ли јој осветлила
дар Лазару, светом кнезу.
Похвала је дар од срца,
мученику српског рода.
Туга њена, чемер бола,
прати нити непребола.
Јефимија дар приноси,
уз молитву Светом кнезу
да сачува и заштити
народ свој од злотвора.
Векови су од тад прошли,
а похвала њена траје
и молитва њена траје,
као дивна месечина
сребрнаста паучина.

Аутор: Светлана Јанковић Митић