Етика православља у књизи ,,Запис из Призрена, са извора” аутора Наде Хаџи – Перић

,,Кроз очи сваког човека милиони његових предака гледају у тебе. Пази! Кроз уста свакога човека милиони његових предака говоре! Ослушни!

Око је сведок факата; разум је сведок факата, закона и истине.”

                                                                    Свети владика Николај Велимировић

Нема бољих реченица да на сажет начин искажу основну потку ове књиге ауторке Наде Хаџи-Перић. Њене очи су наше, њено казивање такође. Она јесте у свом делу сведок ,,факата, закона и истине”, када до детаља описује погром српског народа на Косову и Метохији, посебно издвајајући Призрен, Средачку жупу и уопште Метохију. Реално, тамо је скоро у потпуности извршено етничко чишћење од српског становништва у режији светских моћника којима смо вековима били трн у оку. Разлог томе је што смо православни, за њих ,,шизматици”, па су се досетили временом да  нам пришију , сада већ овешталу синтагму како смо ,,реметилачки фактор” на Балкану…као да смо ми бесловесна бића, па не знамо да страдамо и сада у 21.веку, искључиво зарад њихових геополитичких интереса. Били смо им добри само кад смо гинули за њих и због њих, штитећи ,,Еуропу” од налета војске Османске царевине.Нису рачунали да ће им глобализам, либерални капитализам, изрежирани ратови на Истоку свакако доћи на наплату. И шта сад?! ,,Баук повампиреног фашизма кружи светом”, па се на силу или кварно прекраја историја, оно што је било бело, постаде црно и обрнуто.

Зато треба обавезно прочитати књигу ,,Записи из Призрена, са извора”, без обзира што су у питању дешавања на микро плану у односу на оно што ће сачекати Европу, њене културне вредности и постулате. И то у врло скорој будућности, наравно, опет у режији оних из сенке, оних које само занима профит уз јефтину радну снагу. 

Међутим, циљ овог приказа није бављење високом политиком, већ анализа неких детаља, ставова писца, чланова породице и уопште људи који су се вратили, или враћају свом Призрену, свом ,,извору”, Метохији питомој и благородној. И оних који су остали у енклавама, не пристајући да се одрекну својих корена ни по коју цену. Из њихових речи и поступака избија посебна православна етика као производ породичног васпитања, наслеђене традиције и верских поука Српске православне цркве. Јер, како каже наш блаженопочивши патријарх Павле, који је такође на посебан начин био везан за те крајеве, ,,српски народ је вековима био пред истим искушењима, па је ипак успео да опстане и одбрани своју веру.” Књига је свакако својеврсно сведочанство, дело не само уметнице, већ по професији и правнице, тако да се оно може користити и у научне сврхе, приликом доношења коначног суда за далеке потомке о свему што се дешавало у том делу наше покрајине. Свакако за све оне који не потичу из царског  Призрена и уопште са Косова и Метохије, ова књига – путопис кроз време и кроз пределе, може бити својеврсно откровење.

 Порекло ауторке, 

вера, светиња и почетак избеглиштва

Радивојевићи, вероватно најстарија породица и Средској, звани ,,Кабашовци”,  су се доселили својевремено из ,,Коришког Кабаша због отоманског зулума у тотално пасивни крај неприступачних путева где је једино могла да сачува своју веру и идентитет, и хвала Господу, сачувала је.” У  време када је био порушен манастир Светих арханђела, задужбине цара Душана, један од Радивојевића је пронашао у Бистрици бачен камени свећњак. Донео га је у породичну црквицу у којој се и данас налази. Постоји  и предање да су и фреске, рађене на блатном малтеру, пренете из истог манастира. Иначе, црквица Светог Ђорђа је трајно, непреносиво добро СПЦ и споменик је од посебног историјског значаја. Сазидана је око 1530.године. 

Вера

,,…мада сам дубоко гајила наду да Призрен, мој царски град, моја Метохија препуна светиња, наша света земља, никад неће бити туђи. А стварност ме је разуверила, бацила у очај, у искушења, у нову борбу за опстанак, све пропраћено тугом, сузама, неверицом,страдањима познатих и драгих људи.”

,,У току бомбардовања, тим путем, где је била призренска индустријска зона, стајала је колона Албанаца коју су слали и враћали, час једни,час други. Посматрала сам то са терасе, крстила се и молила Господу да се то ником никада не догоди, а догодиће се нама.”

,,Шта смо Господу скривили? Је л’ то нисмо били добри једни према другима? Је л’ нас то живот променио, учинио горим људима па сад подносимо жртву, трпимо казну, испаштамо грехе. Своје или туђе. Или је неко зарад својих интереса, осмислио читав план страдања свих народа? И мог и свих других?”

,,Улазим у цркву, помолих се Богородици молитвом коју изговарам свако јутро:,,Богородице, Дјево, радуј се благодатна…”

Грачаница…,,прилазим олтару, Богомајци и изговарам молитву, прилазим Христу и изговарам ,,Оче наш”, молећи се за све ближње и сав народ који се налази у Грачаници, на читавом простору Косова и Метохије.”

Нада

,,Палим кандило, љубим икону Свете Петке…хтедох у једном трену да је скинем са зида и понесем, али ме је Бане (супруг), спречио речима: ,,Не скидај икону, чуваће нам стан, ми ћемо се вратити.”

,,Господе, има ли наде за нас? Да ли ће се икада успоставити мир међу људима? Да ли ће разум надвладати мржњу?”

,,Не слажем се да је заборав смрт са правом на наду, како је говорио Иво Андрић. Напротив, не сме се заборавити. Ове млађе генерације морају да памте.Зато и пишем.

,,Господе, чувај ове светиње и наш народ. Биће и бољих дана, даће Бог.

,,Доћи ће тај дан спасења,

Кад се будемо нашли усхићени

На месту рођења и сретања

 На месту где смо се на године растали

 Тамо где је Призрен

 Тамо где су наши Свети Архангели,

  Наше исходиште и наше долазиште.”

,,Окупи се народ око Светиња и нада поново живи.”

,,Свети Архангели…,,не тражим опроштај што смо, онако уплашени и скрушени, побегли пред непријатељем и оставили да је рањава ко стигне. У цркви је потпуна тишина. Али, Она нас је чекала…И чека.”

Бог је судија свима

,,Остави Господу да реши све што је остало нерешено и да каже своју реч уместо нас.”

Љубав према родној груди и одласци у ,,извориште и исходиште”

,, Повратаком Богословије у Призрен, кренуо је и мој повратак извору”.

,,Зато се права путовања и праве љубави не завршавају”, написа перо путописца. Мој животни пут је ово моје путовање.

,,Живот доноси свакојаке доживљаје, приређује ломове и падове. Ваља све то преболети, остати на ногама и пожелети да дођеш и суочиш се са стварношћу.”

,,А путовање је као љубав, највише је то стање повећане свесности, у коме смо пажљиви,отворени, конкретни и спремни да се мењамо”.

,,…осећам сву његову енергију (брата Славише), жељу за обновом, решеност да се не напусти очевина и дедовина.” 

,,Кад боље размислим, чињеница да се деца рађају и живе на Косову и Метохији, поготову у Призрену (где се на прстима руке могу избројати), без обзира на све што се на овом простору дешавало, била звезда водиља мог враћања тамо, мом завичају”.

Мора се нагласити да су ово само делићи фрагмената из обимне књиге Наде Хаџи-Перић, оно што само отприлике може упутити заинтересоване читаоце у садржај књиге која је заправо нека врста компилације документарца, сведочанства у речи и слици , а све у комбинацији са најразноврснијим емоцијама, дијалозима и порукама не само ауторке, већ и свих ликова које сусрећемо у делу, нарочито када су у питању свештеници и духовни оци из свих светиња – нашег завета, нашег Косова и Метохије. Из биографије ауторке може се видети да се њене активности на том плану не своде само на писану реч, већ и на дела! Наиме, Нада и њен супруг Бранислав су донатори и учесници свих акција везаних за обнову девастираних и спаљених светиња у Призрену и шире, наравно, у оквиру наше Српске православне цркве. Цркве, која је стожер и водиља онима који су остали, а и онима који долазе на поклоњење, или са искреном надом у повратак на вековна огњишта.

У име предака и потомака и у име саме ауторке, издвајам посебно реченицу која је заправо везана за главну поруку ове књиге, а ради се о речима неименоване госпође из аутобуса приликом једне од посета брачног пара Хаџи-Перић Призрену: 

,,Призрен је наш Јерусалим. Овде треба доводити људе, на ову Свету земљу.”

Идеја која нас може сачувати као народ на нашим просторима! .Ауторка је о овоме нашла потврду приликом одласка са супругом на ходочашће у Јерусалим у  саветима Јевреја:

,,Ми смо 2000 година, од почетка до краја живота нашим људима то непрекидно усађивали,од колевке, преко обданишта, школа, факултета…до старачких домова.

Срби, ма где живели, морају схватити да је Косово и Метохија за њих исто што и Јерусалим за нас Јевреје. Кад то Срби буду схватили и СВЕДУШНО прихватили, тада вам више нико не може одузети Косово и Метохију. Само ваш заборав и отуђење, одузеће вам Косово и Метохију. А да до отуђења не дође, треба писати, говорити, посећивати овај простор, помагати, снимати, сликати, ширити, васпитавати, опомињати, неговати, штитити, подизати глас”

Нек не буде само парола,

Догодине у Призрену!

                                                                Аутор: Светлана Јанковић Митић