Jеромонах Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава: Митрополит Амфилохије је човек који је иза себе оставио дубоки и свети траг

Јеромонах Петар (Драгојловић) и игуман манастира Пиносава, Кусадак код Смедеревске Паланке поделио је са нашим читаоцима своје утиске поводом смрти Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.

„Данас нас је напустио митрополит црногорско – приморски господин Амфилохије, мој духовни отац који ме је привео и светој тајни монаштва и који ме је рукоположио у чин јерођакона, јеромонаха и који ми је даровао чин игумана. Под чијим сам молитвеним окриљем живео у Црној Гори пуне 22 године. Када људи долазе на овај свет ако су велики људи а и уопште је тако код нас људи онда они плачу како каже патријарх Павле а сви се остали радују. А када су велики и свети људи, када напуштају овај свет онда свет плаче а њихове се душе радују. Тако се радује и душа великог митрополита црногорско – приморског господина Амфилохија једног од водећих стубова Српске Православне Цркве, може се рећи и један од стубова православља уопште. Отишао је човек који је иза себе оставио дубоки и свети траг. Оставио је печат у историји српскога народа, пре свега српске Спарте, Црне Горе и уопште у историји читаве православне Цркве. Ако само погледамо његова дела а свако се дрво по плоду познаје а видећемо да су његова дела, његови плодови безбројни. Колико је само људских душа тај човек иако је био митрополит и има многих других задужења исповедао до краја свога живота. Колико је људских душа привукао хришћанској вери, колико је манастира уз помоћ свог верног монаштва обновио у Црној Гори и у Банату пре тога. И од Црне Горе направио уз помоћ Божију и својих сарадника Свету Гору. Колико је само храмова обновио али што је најважније не ових рукотворених храмова и зиданих него оних храмова Божијих који су људске душе. Колико је људи вратио православној Цркви и вери отаца. Колико је људи у своме животу са пута безакоња вратио на пут правде и врлине. Није отишао обичан човек. Отишао је човек којем је све од почетка његовог живота било знамење. Родио се на Божић 1938 г. кажу да га је мајка Милева родила напољу на снегу, буквално, окупала га у првом потоку хладном, отишла у кућу, подојила, ставила да одмори у своjoj малоj дечиjoj кoлевци и потом отишла поново да ради. И ево, упокојио се дан пред Лучин дан и Петров дан да би га Цетиње које још од када је дошао првог дана није схватило каквог човека има међу собом, част изузецима да макар сад како кажу Цетињани у последњу уру схвате каквог су човека имали поред себе. Да се поклоне његовим светим сенима, да пољубе његово свето тело да се опросте или како кажу на Цетињу да оду на покајање да се покају и опросте са митрополитом који је име Цетиња поново дигао у светским размерама на пиједестал опште познатости и поштовања.

Отишао је човек који је духовни горостас познат на свих пет континената. Поштован и од нас Срба, и од православне браће Руса и од православних Јелина и од свих народа од Јужне до Северне Америке Инка, Шпанаца, Аргентинаца, Италијана, Чилеанаца и осталих народа које је крштавао последњих десетак година када је створена епархија за Јужну и Централну Америку, чији је он био први епископ. Он је ваистину нови апостол у читавом хришћанском свету, небоземних димензија. Човек, како је и сам говорио коме је и Васељена тесна, као што јесте , људска душа тежи Царству небеском, тамо где је бескрајни и беспочетни Бог, Бог који нас радује у свом вечном царству, Царству небеском. Он се данас радује са светим Савом са светим царем Лазаром, бранитељем Косова као што је и он био бранитељ Косова и Метохије. Он се данас радује са светим Николајем Жичким и Охридским, светим Петром Цетињским, Василијем Острошким. Данас верујем да су у пратњи његове душе сви свети Срби. Од светога Јована Владимира па до данашњих дана светих мученика косовско – метохијских. Данас је рождество на небу и туга на земљи и као да и сада не можемо да дођемо к себи да некако прихватимо ту тужну вест, да нас је напустио један од оних који је био најугледнији епископа наше Цркве.

Када сам својевремено студирао у Русији, покојни професор патрологије Сидоров је пред пуним одељењем Руса рекао једну дивну истину. Рекао је: “ Браћо Руси, имамо овде једног нашег брата Србина, јеромонаха Петра али морам да признам да ми Руси немамо такве епископе као што имају Срби“. Браћа Руси су се мало зачудили па питали: “ А које то епископе имају Срби па су они бољи од нас?“. Професор Сидоров, један диван човек Божији који се такође недавно упокојио пре једно годину дана је рекао: “ Па имају патријарха Павла, светог човека, имају светог човека митрополита Амфилохија, имају светог човека владику Атанасија Јевтића, имају светог човека владику Иринеја Буловића, имају светог и великог човека митрополита Порфирија. То су духовни горостаси које ретко који народ има, који су окамењени међаши читавих епоха. Који су својим радом и деловањем обележили и обележавају и дан данас историју српске Цркве и читаве хришћанске Цркве.

Да, данас нас је напустио митрополит Амфилохије и то је горка истина и за мене и за моје пријатеље, чак и за оне који га уопште нису знали. Када сам јутрос у осам часова и тридесет минута добио вест да се митрополит упокојио када се та вест проширила по свим српским земљама и читавом свету пише ми један пријатељ из Смедеревске Паланке каже: “ Оче, напустио нас је прави истински отац“ иако га никада није тај човек видео. А једна жена метохијска из Призрена каже:“ Оче, напустио нас је отац“. И заиста је митрополит Амфилохије био отац, борац за сваку људску душу. Човек који је знао и да запрети и да помилује, који је знао и да се извини онда када претера јер је и он човек такође. Јер нема човека на земљи да поживе а да не сагреши. Једини си ти Господе без греха и правда је твоја правда вечна. Напустио нас је човек који је на неки начин дао и мом личном животу посебан печат. А што ми је посебно драго, последњи пут смо се видели пре од прилике месец дана када сам по промислу Божијем свратио до манастира Дуге и гле чуда тамо видео митрополита Амфилохија поздравио се са њим и добио благослов од њега да слузим код светог Василија Острошког слава му и милост у горњем манастиру Острогу. Отишао је али је он увек са нама, јер његова је душа бесмртна, његов живот је свети. Његова су дела безбројна, његове су поуке записане у многим томовима његових књига, научних радова, проповеди. А оно што је најинтересантније и што га је одувек красило без обзира на све је што је био од првог до последњег дана прави чисти монах. И тако ћу га памтити. Тако мислим да ће га памтити и читав српски народ јер је у њему препознао оца и борца за свето Косово и свету Метохију једног од најистрајнијих и најупорнијих као што су сви наши епископи, читава наша Црква увек остали на бранику отаџбине и верна косовско-метохијском завету.

Нека му је лака црна земља, његовом светом телу, а ускоро ће се он молити за нас а не ми за њега, али док не прође четрдесет дана ми ћемо испунити ту дужност и молити се за покој његове душе. Блажен је пут којим данас идеш душо митрополите Амфилохије јер ти је припремљено место покоја. Радуј се наш свети владико, опрости и помени у Царству небеском. Амин!

Jеромонах Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава за Чудо