ОДЕ ЂЕДО У ВЕЧНОСТ!

IN MEMORIAM

Упокојио се у Господу Митрополит Амфилохије Радовић. Контроверзни митрополит, рећи ће неки. Други неће рећи ништа, опхрвани тугом за светим човеком који је био у непрестаној и бескомпромисној борби са нечастивим силама овога света, као верни слуга Божји, активни учесник свега што се на овим просторима дешавало током протеклих деценија и током његовог релативно дугог и плодоносног живота. О Митрополиту црногорском није речено све, без обзира на намере казивача и исписивача ода и критика. Али ко год да се латио животних ствари, ко год да је узјахао кобилицу разума, љубави и слоге, како нам православни канони налажу, морао је да се „огреши“ о идеолошке и патолошке ставове оних који су најзаслужнији што је тако како јесте и што је чак и служба Божја морала да устукне и сачека боља времена у дуготрајном обрачуну са безумљем које је пристизало са свих страна из небројених центара моћи и немоћи. А Митрополит Амфилофије је увек био ту, у првим редовима бораца за Православље и све што из тога проистиче, а на првом месту у борби за људски живот по Христовим мерилима.

Продуховљени мислилац, ватрени проповедник Јеванђеља Христовог, бескомпромисни јуришник на све што се може сматрати злом и нечовештвом, остављао је дубоку бразду за собом, траг који никада неће бити засут заборавом у оном делу човечанства које се назива српским и које то заиста јесте. Био је активни судионик времена у којем је живео, примерено самосвојној духовној громади какву је отеловљавао у свету нишчих и себичних. Био је и до судњега дана остао борац за све оно што је Богу и народу мило, и то га је чинило миљеником и дубоко поштованим предводником потлачених и обесправљених, како верника, тако и оних који то нису, али који су знали да он брани и њихов људски идентитет. Као да му је судбина трасирала пут да се на крају живота вине међу бесмртнике и заувек понесе звање једног од најзначајнијих Срба, раме уз раме са Светим Савом, Карађорђем и Његошем.

Омиљени Ђедо, човек из народа и четовођа православног рода нашега, испустио је своју племениту душу успевши да идеју Божје правде доведе до краја и да се са хиљадама својих присталица избори за оно што је најсветије, за љубав, веру и наду српског народа у Црној Гори, али и свих осталих који још увек човечност стављају испред свих других одредница које нас раздвајају и од Бога удаљавају. Са Христом у души и хиљадама присталица за собом, месецима је времешни, али стамени и неуморни Архипастир, предводио литије православних верника остваривши једну од највећих и најнеобичнијих победа, како у политичким несугласицама, тако и у историји уопште. Можда се једнога дана овакав вид бунта и борбе за разум, толеранцију и суживот буде изучавао као Амфилохијева победа над безумљем политичких поданика и слугу непријатеља Српства и Православља. Крунишући своје постојање тим чином и остваривши свој завет и своје послање, отишао је изненада, као што је и дошао, али само делимично, физички, онако како одлазе будући свеци, отишао је да би трајао вечно, ћириличним златним словима уписан у историју и узидан у темеље овог народа који још увек тражи свој пут под овим небом. Нека му је вечна слава и хвала за све што је учинио, а Бог већ зна шта ће са њим тамо куд се упутио са својом светачком појавом и душом детета и ђеда истовремено, са душом човека у најбољем смислу значења те речи.

Директорка акције „Заволи воли“ Маја Ковачевић