Одржана научна конференција у организацији ФПСП, ФИТИ и Средње школе „Ушће“ из Београда
Факултети за пословне студије и право и за инжењерство и информационе технологије и Средња школа „Ушће“ из Београда организовали су научну конференцију „Управљање средњошколским насиљем у Србији у постпандемији у Србији“, по пројекту који је прихватило Министарство науке, технолошког развоја и иновација, а подржало и Министарство просвете. У раду Скупа у Београду учествовали су универзитетски професори, средњошколски наставници, представници МУП-а и други истраживачи из земље (а међу њима из Расинског и Рашког округа) и иностранства. Организатори су објавили Зборник радова, а на крају су усвојени закључци и послати Министарству просвете. У припреми Конференције извршено је обимно истраживање ученика и њихових родитеља и наставника по овом проблему у Београду, Крушевцу, Краљеву, Врњачкој Бањи, Трстенику и другим градовима и општинама, а иста је могла да се прати и у њој учествује и онлајн.
Према речима емеритус професора др Животе Радосављевића, иницијатора и организатора Конференције, мере које би спречиле, или смањиле насиља могу се поделити у 3 групе: (1) мере које треба да предузме држава, (2) мере на нивоу школа и (3) мере које треба предузети на нивоу породице, односно од стране родитеља.
Друштво-Држава треба да елиминишу насиље које се промовише свуда и на сваком месту, а које се прелива и на младе људе, да се побољша статус и услови за рад наставника, кроз плате, сигурност, ауторитет и да се уведу законске одредбе које ће штитити интегритет наставника од насиља, а санкционисати насилнике. Неопходно је обезбедити континуитет у раду Министарства за просвету и да се не мања за одређени временски период, да се уведе обавезно средње образовање, како би се подигао образовно васпитни ниво српског становништа, да се преиспитају критеријуми за избор директора школа и да на њихов избор пресудни утицај имају колективи школе, а не Министарство просвете, да се појача њихова одговорност, како многа насиља не би остала тајна.
Учесници Конференције се залажу да се у средњим школама уведе професионални менаџмент, да оцена из владања буде важан критеријум за пријем у средње школе, све док она није обавезна и да оцена прати ученика од првог разреда до завршетка факултета, да се остави већа слобода наставницима да креирају час, да курикулум буде флексибилан и да држава створи услове да средње школе раде само у једној смени.
Мере које треба да предузму школе
Задатак државе и школе је да дефинишу шта јесте, а шта није насиље, да се отклоне узроци који доводе до насиља, а то је досада у школи и да у наставни процес треба укључити социологе, психологе, стручњаке безбедности, итд. Нужно је награђивати позитивно понашање, укључујући избор ученика са најбољим владањем у месецу и истицање његове слике на зидним новинама, златни оквир на плазмама, итд.
Треба обезбезбедити санкционисање лошег понашања, како ученика, тако и наставника, унапредити рад са родитељима, јер без родитеља нема успеха и повећати спортско рекреативне, забавне културне и друге садржаје. Корисна је размена искустава међу школама по питању санкција, посебно превенција и отворена прича о насиљу, без заташкавања, сакривања, или релативизације. Потребно је обезбедити мање задржавање у учионицама, већ излазак из учионица, и више практичног рада и вежби, како би се разбила досада. Вежбе и практичан рад постају важнији од предавања, јер се деца уче да одговоре на питање КАКО?
Истраживачи предлажу мањи број ученика у одељењу и мањи број разреда у школи, а школе треба да буду обезбеђене са камерама, снимањима, како би се не само доказивало ко је иницијатор насиља, тј. ко је насилник, а ко жртва, већ да се из тих ситуација учи, како би се насиље спречило. Медијација је важна у решавању конфликта учесника у насиљу, јер школе често занемарују посматраче насиља и њихово бодрење. Посматраче и подстрекаче треба третирати као учеснике у насиљу. Школе морају да едукују наставнике о комуникацији са ученицима и родитељима, посебно младе наставнике који немају искуства. У решавању проблема средњошколског насиља се мора више укључивати и директор школе, посебно када су у питању насиља између наставника и ученика, јер се то насиље дешава између некога ко има моћ (наставник) и ученика који нема ни позициону, али ни стручну моћ. Препустити то психолозима, педагозима и правницима је лоша пракса, јер ће ова лица мање више увек бити на страни наставника.
Школе морају да посвете већу пажњу у објективност и правичност оцењивања, јер се показује да оцењивање представља најчешћи разлог за насиље. Оцена мора бити правична. Повећање броја психолога у средњим школама, увођење школског полицајца, одузимање оружја од становништва може смањити насиље, али се показује да се много већи ефекти остварују у изградњи школске културе. Насиље се неће значајно смањити ни увођењем оштријих санкција према ученицима у школи, али и када су у питању кривично правне. У спречавању или смањењу насиља треба бити креативан, јер и једна мала ствар може спречити насиље, као што га једна јака реч може произвести. Треба имати у виду да свака школа треба да процени ризик од насиља и да сходно тој процени перманентно прилагођава својке стратегије за спречавање насиља.
Породице-родитељи
Трећи сектор деловања Породице – родитељи је најсложенији, јер родитељи деце од трећег и четвртог разреда постају пунолетни и на њих родитељи имају мањи утицај, па се ово питање преноси на Школу. Из истраживања, предавања и дискусије је видљиво да родитељи нису заинтересовани не само за проблем насиља, већ нарочито не и за њихов успех.
Без обзира на наведено, школа мора сарађиватиу са родитељима својих ученика, јер се показало да школе које имају добру сарадњу и комуникацију са њима имају мање насиља, а мање насиље има директног утицаја на успех ученика у школи, али и на њихово здравље. Посебно је опасно када се родитељи и ученици, као и њихови пријатељи, уједине у вршењу притиска према наставницима, посебно младим и недовољно искусним просветарима.
Треба напоменути да универзалних правила за сарадњу са родитељима нема, јер је свака породица уникатна и непоновљива. Важно је да школа, нарочито разредне старешине познају ситуације у појединим породицама, посебно код ученика који показују знаке насиља и да сходно наведеном доносе одређене мере, или да упознају остале наставнике са ситуацијом у породици, како би се ипак направила нека позитивна дискриминација према тој деци.
Ставови родитеља према насиљу су битни, јер није важно да ли је школа у праву, ако родитељи имају супротан став. Посебно забрињава њихов став да насилници имају подршку од управе школе, да управа није способна да спречи насиље, да се директори и наставници плаше родитеља, да постоје претње, притисци, уцене, итд. Ове и друге мере, као што је констатовано, неће елиминисати, али ће смањити насиље. Срећа је што вирус насиља није још увек захватио Србију, да је насиље чак и у развијеним и демократским земљама далеко веће, са масовним убиствима између ученика и да се уз адекватне мере школе у Србији могу учинити сигурним местом за сваког ученика. Талас насиља још увек у већој мери није захватио нашу земљу, као што је то и најразвијенијим земљама, што је повољно тло да се спречи даље ширење овог проблема у Србији.
-Оба факултета и Средња школа „Ушће“ ће и у овој години аплицирати код министарстава за науку и просвету на истом пројекту, где би се истражиле најбоље праксе у превенцији и санкционисању насиља младих у средњим школама и на на глобалном нивоу, и обезбедила примена тих искустава на Србију, најавио је, у име организатора, проф. др Милан Радосављевић, декан Факултета за пословне студије и право.
Живомир Миленковић
