Милош Димић – Српско село је темељ друштва

      Милош Димић из села Бела Вода код Крушевца до сада је објавио седам збирки духовне поезије. Нове књиге су Молитвена писма, Духовници и Врлинослов. Издавачи су АСоглас Издаваштво из Зворника и Уметнички Хоризонт из Крагујевца. Аутор благодари Богу на надахнућу које долази из литургијског и породичног живота.

Колико си времена уложио у писање песама и уређивање књига које су објављене као збирке духовне поезије?

Време нам је свима Божији дар да бисмо урадили оно што можемо и желимо, а највише зависи од наше добре воље. Писање стихова ме растерећује, доноси радост, јача вољу и елан и мотивише да се борим и трудим да постигнем нешто што је душекорисно и Богу угодно. Ко добије дар као што је стихотворење, појање, иконописање, химнографија, треба да се труди да тај дар негује и принесе Богу плодове који ће бити свима на духовну корист. Духовну поезију сам схватио и прихватио као свој позив и захваљујем Богу што сам успео да напишем велики број песама у славу Божју и Његови светих угодника.

Да ли живот у Цркви даје снагу за стваралаштво?

Живот у Цркви даје снагу за све, како ми је једном рекао наш прота отац Драги Вешковац, литургијски живот је темељ за све што радимо. Без обзира каква искушења и проблеме имамо, када осване недеља и будемо на Светој Литургији, знамо да смо створени за вечност и да су пролазна сва наша искушења и невоље. Овде иштемо Царство Божије јер је Господ рекао да је оно у нама, у нашим срцима. Срећни смо што смо православни хришћани, али и имамо велику одговорност јер морамо да будемо со земљи и светлост свету који у злу лежи. Треба да се стално преиспитујемо како живимо и утичемо на људе, да ли дајемо добар пример и какав ћемо одговор дати Господу. Стражити над својом душом и чувати срце од зла је сигурно најважније.

Да ли живот на селу даје инспирацију за писање песама?

Живот на селу није лак, али даје посебну ведрину која се не може осетити у граду. У суштини, место нас не спасава, него начин живота. Али, велики умови и успешни људи одрасли су на селу, већина у сиромаштву, што их није спречило да успеју, домаће васпитање и усађивање правих вредности је темељ за живот. Српско село је темељ нашег друштва, жао ми је што није довољно развијена свест да исхрана становништва зависи од производње на селу и тај проблем ће бити све већи. Зној српског сељака има непроцењиву вредност, а најлепши укус имају плодови које наш сељак убере. Ипак, деценијама се не побољшава, већ плански саботира труд српског домаћина коме постаје све теже да живи од сопственог рада и труда. Људи напуштају њиве и траже посао у фабрикама, али производња здраве хране је угрожена. Нисам малодушан, ни песимиста, али проблеми се увећавају. Опстаћемо као народ ако очувамо нашу веру, наше породице и наша села.

Како ћемо нашу децу сачувати од искушења и странпутица?

Једино васпитањем у вери православној и очувањем дивне српске традиције. Сузе нам крену када гледамо дечицу која у народним ношњама играју српско коло, рецитују песме Светог Владике Николаја, певају духовне песме. Тада осећамо да има наде за наш народ. Нека би дао Бог да се сложимо и ујединимо у молитви, покајању, љубави и праштању.