ОТИШАО ЈЕ ВЕЛИКИ СРБИН, АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

IN MEMORIAM

Умро је Антоније Ђурић. У јеку пандемије и свакодневних одлазака најмилијих, и оних других, објављена је штура, агенцијска вест о одласку овог знаменитог деведесетогодишњака, који је читав живот посветио својој идеји. А та идеја, и све оно што је зачео и остварио у вези са њом, повод је за изостанак дужног поштовања, признавања заслуга и третман какав заслужује писац и идеолог таквог формата, у време кад је Алеја великана постала место којим се отплаћују неке друге заслуге. Већ сама та чињеница да неко није миљеник актуелних делилаца посмртних признања и заслуга довољно говори о величини и самосвојности онога ко је из такве поделе изопштен. Али није то ништа ново, нити неочекивано, јер читав живот сада упокојеног Антонија био је борба, са ветрењачама, рекли би неки. Знао је то и он. Постоје ствари и идеологије које се не могу разобличити, као што постоје истине које се не могу саопштити и обзнанити јер је интерес оних који о њиховом публиковању одлучују на супротној страни, на страни истине коју су они сами створили, избалансирали и упаковали у амбалажу која служи њиховим политичким циљевима.

Све што је Антоније током живота урадио могло би се заокружити једном одредницом, односно темом која се уздиже као лајтмотив, као суштина његовог трагања и уметничког дела, а то је српство, или боље речено, скривена страна српске трагедије и егзодус српског народа као таквог. Током свог плодног, тегобног али и издашног живота објавио је релативно мали, али изузетно значајан, број књига: „Солунци говоре”, „Крај Мораве долина наде”, „За част отаџбине”, „Обавештајац каплар Милоје”, „Жене Солунци говоре”, „По заповести Србије”, „Равногорци говоре”, „Црвена куга” (три тома), „Јуриш у поробљену отаџбину” и „Топлички устанак”. По његовом тексту „Солунци говоре”, направљен је и истоимени телевизијски филм 1990. године, чији је он био сценариста. Довољно за један живот, тим више што се ради о теми за коју, чини се, још није дошло време, а све је мање изгледа да ће икада доћи. Упркос томе, попут правог посвећеника, лишавајући се лагодног списатељског живота, Антоније је истрајавао не би ли свету, а и нама самима, добацио истину о нама, не би ли нас представио у правом светлу, бар у оном историјском периоду када смo заиста светлели свим оним величанственим карактеристикама које су нас чиниле великим, херојским и надасве културним и духовно опскрбљеним национом. А то је, ваљда, и био повод за све оно што је после уследило.

Заступати такве идеје и бавити се том проблематиком није било ни мало једноставно, а ни безопасно. Напротив. Платио је то Антоније седмогодишњом робијом у Сремској Митровици, у затвору наравно. Али није одустао, није ревидирао, нити се приклонио владајућој идеологији и задатом мишљењу. Самосвојан и убеђен у исправност онога што ради, званично као новинар, наставио је да трага за истином, да је саопштава и, што је најбитније, да је живи. Јер у идеолошком, верском, националном и сваком другом погледу, Антоније је био Србин, онако како је он то србовање схватао и доживљавао и како га је ширио око себе, углавном на оне који су већ били задојени истим млеком и сковани од истог метеријала – српског ината у најбољем значењу тог појма.

Као велики корисеј српства, или монах српске истине, ходао je Антоније кроз народ, кроз свет и кроз живот, посвећен, концентрисан и готово фанатично одан својој мисији, пркосећи свим оним недаћама и људским непочинствима која су имала за циљ да га омету или извргну руглу, да га игноришу и баце на маргину дешавања као особењака којем је чак и то особењаштво „великодушно“ дозвољено милошћу „демократских“ цензора и налогодаваца.

Више Антоније не хода, утихнуо је његов дрхтави, мелодични глас, само њему својствен и препознатљив. Али, како то бива, а надајмо се да ће тако бити и сада, из утихнулог тела драгог нам великомученика Антонија, тек ће се уздићи његов дух и његово целокупно дело као трајно добро народа којем је посветио свој живот. Они који су га познавали памтиће га по добру, по честитости, самилости и свим оним хришћанским врлинама којима су само најбољи обдарени. Они који нису имали ту срећу да га сретну, имају његова дела која су непролазна и која ћемо тек сада ишчитавати, са одређене дистанце и из нове перспективе, оне која нечији труд узида у темеље сопствене државе, односно државности. А то је сасвим довољно за један живот. Путуј драги Антоније и хвала ти за све што си урадио, за пламен српства који си распалио и преносио деценијама, кроз време до вечности у коју си се и сам запутио.

Маја Ковачевић