ПРИЗРЕНСКА СВАДБА НАШИХ ДАНА

Овог 28. маја 2022 год пробудила нас је тишина Средске , пој шумских птица али и лепи, топли зраци Шарског сунца, иако су најављивали кишу.Мирис багрема и зове ваздух је учинио очаравајућим.Дисало се свим плућима.

Радост је титрала венама али и нека необична трема.Спремали смо се у журби јер нас је, хвала Господу, пуно у кући.

Сви приспели из Београда након свадбеног ручка који је приређен у Београду, за породицу и пријатеље иза административног прелаза, и широм света.

Мој брат Славиша и снаја Сузана оженили су свог првенца Лазара( млађи Душан и Милош славе братовљево венчање а њихове свадбе жељно исчекујемо, док најстарија сестра им по оцу Милица негује свог тек рођеног сина Вука и није са нама).

Сви су рођени у Лугану у Швајцарској.Тамо су завршили школе и постали самостални људи али Србију ,Косово и Метохију осећају као своју отаџбину.

Лазар је као тромесечна беба први пут дошао у Призрен, Средску .А са својих седам месеци са мном је резао свој први славски колач за породичну славу Св.Ђорђа у саборној цркви у Призрену која носи име овог великог свеца.Наш отац Момчило је тада био много болестан а мој брат је био далеко па је Лазар достојно представљао домаћина куће.Колач је резао отац Илија Шмигић,тада призренски парох, који је синоћ са породицом дошао у Призрен из Београда због венчања.Нажалост, упркос намерама његовог оца да се у Призрен врати и почне да ради у својој опремљеној физиотерапији кад Лазар крене у школу, стварност је била другачија.Уместо да расте у Призрену растао је у Лугану уз бабу и деду који су силом прилика свој нови дом такође нашли у Лугану од октобра 1999 год., бивајући протерани из своје куће.Било је страшно време, не повратило се.

Зорана Шемић наша нова снаја је ћерка Ранка и Наташе Шемић .Рођена је у је Призрену али од 1999 год. живи у Београду.Расла је уз призренске песме које тако дивно пева њен отац и уз слику из Поткаљаје, где је испред куће свог деде као девојчица усликана у призренској ношњи.И она Призрен носи у свом срцу.

Први пут су се видели на промоцији мојих збирки ПРИБЕЖИШТЕ И НАДАЛИШТЕ која је  одржана октобра 2018 у парохијском дому Св.Саве у Београду.Лазар је са браћом, оцем и кумом Александром Јеремићем из Лугана специјално допутовао у Београд због промоције јер смо приказивали и снимке Косовско Метохијских Светиња које су момци тог лета начинили уз помоћ дрона.Прва збирка је била посвећена мом брату јер својим делима пркоси времену, али на добро свих нас а друга деци Косова и Метохије.

Господ је надаље све уредио.

У неком тренутку, док трају припреме за полазак на венчање, Милош са ЦД-а тихо пусти песму “ Славуј пиле не пој рано“,тек да припреме за венчање не теку у тишини.

У двориште стигоше фотографи да сликају наше младенце који се облаче у призренску ношњу у којој ће се венчати.Помажу им око спреме Зоранине сестре Анђела и Теодора, Душанова девојка Исидора, кум Аца, браћа.Млади су играли фолклор и знају како то иде.Спремиће се и својим колима из Средске доћи у цркву а ми старији идемо раније , чека нас новинарска екипа РТК телевизије.Чули су за венчање па би да сниме прилог о том дешавању.Од нас би да чују каква је некад била Призренска свадба. 

Преко каменог моста пењемо се према цркви.Жеља за фотографијом надјача измешане емоције.

Застајемо.

С нама у друштву је и гост др. Никола Николић( син Душка шофера). Призренац који се у Призрен враћа после 40 година.Одавде је отишао као младић и никада више није дошао до сада -због венчања нашег Лазара.

Калдрма му је ускомешала сећања, емоције, мисао да је Призрен негде далеко да се  ту више не може 

доћи.А мој брат, његов школски друг, му је те мисли избацио из главе и Призрен поново убризгао у вене.

Усликасмо се на мосту.Код шадрванске чесме оквасисмо грла док нас црквено звоно не  опомену да нас Васкрсла црква чека, као и више телевизијских камера које су забележиле наш долазак.

Код зидића у лепој црквеној порти постављена столица а мени на ревер поставише микрофон да попричамо о призренској свадби које у аутохтоном издању више нема.

Да се народ присети.Да се млади опомену.

Причам кроз сећање.Говорим са дозом туге у гласу што Призреном више не пролазе весели сватови окићени гранчицом зеленог рузмарина .Што се не чује стара српска песма „Вишња се од корен корнеше“, кад младу сватови изводе из куће.Нити „Облак се вије јунак се жени“ кад се младожења облачи за венчање.

Што се не чује хармоника и песма „Ај весели се кућни домаћине“, нити се игра коло испред цркве.Не сме се..

Рекох само: ови млади који се данас венчавају долазе у Призрен из љубави, долазе да проносе љубав и утолико је то значајније.

Ми смо Призрен доживљавали као непромењиву чињеницу.

Мислили смо да нас одавде нико не може отргнути ако ми то не желимо.А нисмо желели.

Нисмо се венчали у цркви у ношњи већ у градском оделу и то неколико година после градског венчања јер су друштвене прилике биле такве.Али нас је исто венчао отац Илија, тада призренски парох.

Наша “ Призренска свадба“ је била по свим обичајима  27 новембра 1983 год,око државног празника 29 новембра.Венчао нас је у општини тадашњи председник скупштине општине, мој ујак Станиша Марковић.

Наши  сватови, сватови мог брата, наших рођака, ишли су улицама Призрена.

Данас у тишини Лазар и Зорана улазе у црквену порту али улазе достојанствено, уздигнуте главе, насмејаних, лепих лица, са радошћу у срцу.Остварили су своју жељу да се венчају баш ту, баш у призренској ношњи.

Она у димијама, везаним широким појасом, са прелепом бордо- златном антеријом ( џубетом) испод којег је минтан чији се везени рукави слободно спуштају низ руке.На глави јој челенка са златним дукатима.Неки распоређени и по њеном лепом, високом челу. 

Испод антерије кошуља од белог призренског платна.

На ногама беле чарапе и бордо везене папуче на малој штикли.

Права Призренка по оделу и по ставу који носи у генима.

Лазар у чакширама од сукна са ногавицама обогаћени везом.И он обавијен шареним појасом и украшен џамаданом са шам-алаџом на танке пругице а испод  бела кошуља.

На леђима минтана два извезена Крстића црвеном бојом, тек да обележе веру.

На глави фес..

Све сашивено специјално за њих by Жељка Миљуровић hand made.

“ Газда Лаза“ ! Задовољно узвикује мој супруг Бранислав видевши их како улазе у цркву Св.Ђорђа.

А у цркви белина.Иконостаса нема.

За разлику од дана када је Лазар резао колач.

Хвала Богу да је и обновљена после хајке на српске Светиње 17.марта 2004 год.

Поред иконе Св.Ђорђа сточић на којем су постављене младеначке круне.

У олтару часне двери украшене лепим криновима.Јеванђеље на средини.Око њих призренски некадашњи парох отац Илија, садашњи отац Јован, игуман манастира Св.Архангела отац Михаило, игуман манастира Бањска отац Данило, проректор призренске Богословије отац Исидор , парох Новопазарски отац Сава, свештеник брезовачки отац Бошко у белим свечаним одорама.За певницама богослови.

Радост на лицима свештеника што пред собом виде ово двоје младих и њихове кумове, што је ова Васкрсла црква пуна народа.Што ово литургијско венчање враћа у нама онај некадашњи Призрен.

Сваки је од њих посебно прочитао молитву за младенце, за народ.

Причешће..

Христос Васкрсе! Христос Васкрсе! Христос Васкрсе!Орило се црквом.

Опход око иконе .Везане руке Лазара и Зоране, да их Господ и Св.Ђорђе веже за цели живот.

И беседа оца Јована о значају овог венчања , о томе да Призрен не можемо изгубити ако му се враћамо на начин како су то урадили Зорана и Лазар.

И фотографија њих у ношњи и свих присутних између стојећих икона Христа и Богородице, да сведочи да се у Призрену десила призренска свадба овог времена.

На излазу из цркве кум Аца пред њих расипа бомбоне и ситан новац, за берићет.Да се умноже и љубав према Призрену пренесу на своје потомке.

Јер тако се чува Призрен наших дана.

И онда  уз нашу Бистрицу, пут манастира Св.Архангела

У манастиру безброј деце на смотри фолклора “ У сусрет Видовдану“, у различитим српским ношњама.

Манастирским комплексом одјекује песма “ Весели се српски роде“!

Дечја грла радосно кличу док им игуман Михаило и Живорад Ракочевић , директор културног центра Грачаница додељују пехаре.

Својим телима, одевеним у ношњи, држећи се својим нејаким али чврстим ручицама одраслим на овом простору, обгрлили су заостале зидине цркве Св.Архангела, показујући заједништво и љубав .

А у трпезарији манастира свадбено весеље наших младенаца.

Рекох: Божја рука вас води од првог сусрета уз благослов оца Михаила и владике Теодосија. Ово дешавање данас у Архангелима уз оволики број деце около улива наду.

Помолих се ту на овом Светом месту „Стигли сте кући Лазаре и Зорана, да вам  Бог да пуно деце. Ви сте моје Надалиште.

И запевах у себи:

Ај весели се српски манастире

Све ти здраво и весело било.

Ај нек у теби кандило светлуца

И светлошћу греје наша срца.

Ај ти издржи стари град Призрене 

Да Бог чува Св.Архангеле.

Ај ту се моли, крсти и венчава

Ту је наша, српска кућа права.

Ај Бог да чува нашег игумана

И сачува славу Цар Душана

Ај весели се Славни Цар Душане 

на венчању Лазе и Зоране.

Нада Хаџи- Перић