Тражимо добро у људима

Песник Милош Димић је недавно објавио три збирке духовних песама

чија промоција је одржана у амфитеатру цркве Лазарице.

Упоредо са писањем духовних песама, Милош је са својим братом близанцем Урошем написао и велики број песама пријатељима, сродницима и личностима као што су наши свештенослужитељи, епископи, архимандрити.

Одакле надахнуће за писање таквих песама и који је њихов смисао и циљ?

Дар песништва смо од детињства схватили као дар Божји и одлучили да га умножавамо као таланте и употребимо на добро. Мислим да смо прву такву песму посветили нашој учитељици у трећем разреду основне школе. Млада учитељица Весна је годину дана радила у нашој школи и када је морала да оде, био је то за нас емотиван тренутак, па смо јој се захвалили песмицом коју и данас чува и заиста је дивна у раду са децом. Касније смо писали песме нашим наставницима, професорима, школским другарима, сродницима и пријатељима и постало нам је природно да људима поклањамо песме и да их тако обрадујемо и дамо подстицај да буду бољи у свему што раде. Циљ је обрадовати ближње, показати љубав и исказати поштовање личности и врлинама које свако од нас има. Треба да тражимо добро у људима.

Како реагују људи када добију на дар песму?

Свако се искрено обрадује и захвали од срца, али напомене да смо претерали са похвалама, тј. да треба да се труди да буде како смо и описали у песми. Видели смо драгоцено смирење у људима који су заиста дивни и пуни врлина, али не сматрају да су посебни. Блаженопочивши Патријарх Павле је за себе говорио да је грешан човек, а сви су га сматрали светим. Тако су одувек живели и размишљали светитељи, гледали су добро у људима и тражили да виде Христа у свакоме, а у својим срцима и душама јасно видели недостатке, мане и страсти против којих треба да се боре. Свети атонски старци као што су Порфирије Кавсокаливит и Пајсије Светогорац молитвом су грлили цео свет и према свакоме се опходили са љубављу јер су били благи према другима, а строги према себи. То је наш задатак и подвиг.

Да ли је данас тешко видети добро у људима? Да ли се људи уопште и могу делити на добре и лоше?

Ако будемо имали стрпљења за сваког човека, видели бисмо да има доста доброте у свима, али, првенствено, треба видети добро у својим ближњима. То и Бог тражи од нас, да волимо ближње, Јеванђеље нам даје најјасније смернице, не можемо рећи да волимо Бога, а не волимо ближње, нити да се са вером молимо Богу уколико имамо мржњу према некоме. Верујем да и данас добро доминира и надјачава зло, само што се медијски то не приказује. Има много добрих људи који сведоче Бога свакодневно, једном речју могу да насмеју и разведре, као и да утеше, охрабре и инспиришу. Грех тера човека на зло, али ако се боримо против греха, зло неће завладати у нама. Ко се преда греху, постаје зао због тога што је грех изазвао мржњу, завист, љубомору, гордост и све погубне страсти које могу да се зацаре у срцу уколико се предамо без борбе. Духовни рат се непрестано води свуда.

Какав је осећај писати песме свештеним лицима?

Свештенослужитељи су велики крстоносци, жао ми је што још увек постоји погрешна представа о њима. Имам дивна искуства и пријатељства са свештеницима и многима сам посветио стихове, што их је надахнуло да буду снажнији у вери и мисионарењу. Није тачно да свештеник нема времена за своје парохијане и да не брине о њиховим потребама, својим очима сам много пута видео како свештеници стрпљиво разговарају са људима и дају духовне савете и смернице и одржавају контакт са верницима. Постоје на интернету сјајна предавања наших свештеника и монаха у којима се могу чути и пронаћи решења за проблеме и душекорисни савети за духовни живот.

Како подстаћи младе људе на стваралаштво?

Млади треба да открију дар који им је Бог дао и да се труде да развијају потребу за стваралаштвом које оплемењује душу и формира личност на посебан начин. Захваљујући поезији, много сам научио о животу и настављам да учим, обогатио сам духовни живот, заволео светитеље као истинске пријатеље, прихватио бројне дужности и одговорности уздајући се у Божју помоћ, а стихови су запечатили и нова дивна пријатељства. У Цркви Христовој треба да проналазимо снагу, утеху и мудрост и да будемо као деца јер тако ће у нама бити Царство Божје.