Успомена на владику Атанасија (Јефтића)

Ова година ће се можда једног дана назвати година некролога. Вероватно никада досада, а, надам се, и у времену које долази овај жанр није био нити ће бити толико тражен. У овој реци губитка, снага за жаљењем резервисана је само за најближе и најдраже. Али понекад постоје изузеци. Одлучивши да напишем неколико редова о покојном епископу Атанасију (Јевтићу), нисам себи ставио за задатак да причам о његовом невероватном животном путу, о његовом ментору архимандриту Јустину (Поповићу), о дугом монашком путу (пострижен је 1960. године!), О богословским делима и духовној поткрепи многострадалног српског народа. О овоме је већ много написано. 


Владике се сећам захваљујући једном случају, који се десио при нашем првом и јединственом сусрету. Било је то новембра 2005. године на конференцији „Есхатолошко учење Цркве“, која је одржана у Даниловском манастиру у Москви. Владика Атанасије је одржао предава извештај о есхатологији Св. Максим Исповедник, активно је учествовао у дискусијама. Његове директне и дубоке изјаве, фигуративни говор (говорио је изврсно руски, са пријатним српским нагласком) а и сам његов изглед – све је то скретало на њега пажњу. Необичну слику допунила је ортопедска крагна око врата, коју је владика носио дуги низ година након што еј преживео озбиљну саобраћајну несрећу. Другог дана конференције, за време ручка, налетео сам на њега на ходнику. Затражио сам благослов и, као што то често радим, позвао га је да дође да се поклони новомученицима на Бутовски Полигон. Схватио сам да му је тема мучеништва блиска, а пошто нисам имао конкретне планове, мој позив сам сместио у недоређену будућност, заправо следећи уобичајени образац бонтона. Али владика је био тај који руши шаблоне! На моје изненађење, питао је да ли је могуће да одмах одемо у Бутово. Чуо је за ово место и дуго је жудио да стигне тамо. По протоколу, ручак је требао да траје око 2 сата. Рекао сам да времена једва има да се јавним превозом само дође до Полигона и одмах врати назад. Али, мој саговорник је већ био загрејан и кренули смо према метро станици Тулскаја прилично брзим темпом. Успут сам, приметио владикине ципеле – и ужаснуо се. Напољу је био студени новембар. Било је хладно и облачно, а снег на утабаној путањи до метроа је био прљава и влажна каша. А владика Атанасије је био у чарапама и сандалама. Учтиво је одбио моје покушаје да позовем такси. Спустили смо се у метро станицу. Огуглала, на сва чудеса великог града, публика на станици нас је са занимањем гледала. Плетена скуфија, крагна око врата, епископска панагија и сандале придавали су владикином лику веома живописне ноте. Кад смо ушли у вагон, неко је уступио место владики. Али он је то одбио, јер је одлучио да комуницира са младима. У истом вагону са нама је путовала групица старије деце од 14-16 година. Да будем искрен, помало сам се бојао за владику, схватајући колико је све ово било чудно: владика који се меша у комуникацију адолесцената, који говори с нагласком итд., Толико је то све било необично. Само да не буду груби или безобразни, помислио сам … Али владика се овога уопште није плашио. Имао је невероватну слободу мисли, речи и гесикулације. Без проблема смо стигли на Бутовски Полигон. Успут сам испричао владици историју наше московске голготе, показао ровове над којима су вршена страљања. Те, 2005. године Полигон није био ни близу тако уређен као сада. Све му је то било занимљиво и важно. Понекад, кад видим лица неких свештенослужитеља који су у Бутово дошла по наредби, или, рецимо, „по послушању“, нехотице се сетим овог српског владике, који је стајао у сандалама у снегу и свештеним трепетом над овим светим местом, давао почаст новомученицима! У том тренутку владика је имао 68 година! У дрвеној цркви Новомученика и Иповедника Русије сачекао нас је свештеник Артемије Цех. Владика је ушао у олтар и кратко се молио. У међувремену, пауза за ручак се већ била завршила. О. Артемије је владику одвезао аутомобилом до Даниловског манастира, где је конференција настављена. Тада сам сазнао да је Владика већ дуги низ година прикупља историјске документе о српским новомученицима. То је један од разлога зашто га је, верујем, Бутово толико дирнуло.


4 марта 2021 године у болници у Требињу, епископ Атанасије (Јефтић) преминуо је у 83ој години од последица заражења вирусом Ковид-19. Отишао је ка Господу изузетни православни богослов, педагог, велики мученикољубац. Вечан му помен!


Игор Горкавиј, директор музеја Бутовски Полигон, 12 априла 2021 године