Заштита и пројектовање производње органске хране

Двадесет први век. А ми још живимо у бандитизму. У јеку сулудих ратова у целом свету. У злочину и насиљу. У бесправљу и анархији. Живимо у најкритичнијим тренуцима досадашње историје. Врло добро смо осетили, спознали и научили, горак укус црне прошлости. Вековима насилно ратовима уништавани. Безброј пута били окупирани и потлачени. Покорени од светских терориста и фашиста. Вековима били њихови робови. Без слободе, мира, људског поштовања и животне љубави. Живели у незаситној и у неумољивој светској похлепи за отимачином и грабежи свега онога што није њихово.

Само у задњих 100 година (у 20. веку) су нас исти светски терористи – злочинци, три пута насилно разарали и уништавали. У Првом светском рату (1914-1918. године) остали смо без војске и радне снаге, а село и градови су нам ратно разорени. Након 30 година касније (1941-1945 година) у Другом светском рату, опет су нас исти терористи насилно растурили у сравнили са земљом. А након ослобођења и обнове ратом уништене земље, педесетих година у 20. веку су нам свесно унапред смишљено опустошили село. И то страни моћници уз свесрдну помоћ домаћих политичких структура. Свесно су ушли у масовну послератну индустријализацију. Сву могућу светску прљаву индустрију су у земљу увезли. Свеопште радно способно становништво су са села преселили у градове. Колективно, са возовима без возног реда. Превезли и запослили их у прљавој градској индустрији. Да у градовима живе господски и чисто. Село и производњу здраве хране заборавили. Оставили неким новим власницима и владарима да их та земаљска пространства чекају неоштећена и незагађена. Под вођством истих светских удружених злочиначких сила, након 50 година (1991-1995. године), организованог грађанског и верског рата, уништена је и тотално разорена заједничка држава Југославија. Ратна Олуја удружених светских и домаћих терориста разорише и огњем нам спалише државу. Буран ток светског зла. После ратне олује, вртлог вихора очисти нашу вековну земљу. Од гарежа густог црног дима, пепела и смрада који оставише терористи. Иста или још већа светска милосрдна катастрофа и људска хумана трагедија, као и атомске бомбе коју су силе Амери 1945. године бацили на Хирошиму и Нагасаки у Јапану.

Садашњост је гора и трагичнија од прошлости. И сада смо под окупацијом. Остали смо туђи и постали своји робови. Над нама владају и с нама управљају, странци, светски и домаћи терористи, корупција и криминал. Готово да је немогуће, укратко набројати све садашње поремећености, злоупотребе, безакоње, наопаки морални менталитет, загађење и разне отровности. Ради јасноће, споменућу само неке садашње важније проблеме.

Злочинци нам и даље не дају мира. Разним методама нас бију и туку. Лажима, преварама, уценама, новим својим интересним захтевима и другим којекаквим малигним болештинама. Стално реже на нас и живце нам оштре и режу. Уведоше нам своје најновије демократске слике. Бесплатно нам отеше, распродаше и уништише све фабрике. Склонили су сво наше стечено богатство и отклонише све наше балканске неприлике. Сада на нас, као на своје нове покорене пријатеље, од миља нон-стоп реже и сваки дан штекћу. Од језе и страха душа нам непрекидно брекће. Народ су нам побили, растурили и растерали по целом свету, да нас на овим просторима мање има. Народно јединство разрушили, уништили и народ ратно и демократски посвађали. Као неке Сатане немир нам у кућу уносе и породичну душу разарају. Сво радно способно становништво из фабрика су истерали на улицу. Пустили их на демократску слободу. Да као господа слободно лутају улицама, парковима, по сметлиштима и да храну траже по контејнерима. Да краду, баве се шверцом, тргују и по улицама и тржницама пиљаре, за ситних 100 динара дневно, да имају за хлеб и да преживе до сутра.

Њихове амбасаде, разни страни и плаћени домаћи агенти, безбројне плаћене невладине организације, агенције и геј параде, марширају по Србији као ратне трупе. Увукли су нам се у све сфере и поре. У владу, парламент, у предузећа, институције, у станове, под кожу и у желудац који нам камен меље. Све будно прате да не бисмо погрешили и усмеравају нас у складу са својим интересима. Никакво чудо! Светски империјалисти, нове демократске власти натераше да погазе све своје законе. Да их прогласе неважећим, као „гиљотину“. Народ не сме да се буни. Манијаци нам могу опет поломити крила и ребра. На опрезности морамо стално бити. А у себи прогутати гиљотине и нити. Гиљотине, гиљотине! Шта то гиљотина беше? Нешто нам се влада чеше, ни она јадна не зна нити се сећа. Стадох, мишљах, дал’ ме памет вара, још вијуга мислим није стара. Сетих се па то је справа. Намењена за сечу глава. Када ојађени и понижени народ ово чује од муке и болова неће моћи мирно да спава. Погубити гиљотином своје робове и сиромахе, та метода уведена је први пут у Француској, 1792. године на предлог Др Ј. И. Гуиллотин-а. Када чујем реч „гиљотинирати“, срце ми од муке скаче, осећам да су ми поломљена ребра. Да ходам и лутам без главе. Почео сам да живчаним, вичем, псујем и галамим. Јадна и болесна Србијо, ко ће да те лечи? Закони су залутали па су се изгубили. Неправда се у црно унела. Закони су правду попили. У светском нереду сви смо нестали. Влада тера високу светску политику, која нас свакога дана греје. Ко зна њена душа где је. Дал’ смо глупи, слепи или неми. Ако не лажемо, не рушимо и не крадемо, не знамо где смо. За власт овај народ је глуп. Нас штити неправда и СУП. Кад затреба ту је и МУП. Србија је ратна и вандалска рушевина. Ту се више не зна ко шта ради, ко краде, ко руши, а ко мирно спава. Од муке и зла нас боли глава. Не сме пензионер да се жали и буни. Мора гласно рећи да са задовољством даје део своје пензије, да државу извуче из кризе. Да он од таквог поклона живи добро и да му је боље. Не сме гласно рећи истину, да му сутра не би било горе него данас, када га влада поновно одере. 80 напунио чичан, за јавашлук овај нисам вичан. Дал’ је судбина свему томе крива? Што влада мора од народа, многобројно зеленашке државне намете да скрива. Један од министара у некој нашој прошлој влади, израчунао је да држава има 156 врста таквих харачења. Ја сам израчунао да их има више и утврдио да тај министар не говори истину. Неће, не зна или не сме рећи истину народу. Харач, харач, само свакодневни харач. Турци су харачили покорену рају са стопом од 10%, па су били задовољни што су живели добро. Нашу државну политику то не задовољава. Нити 100% харачења није доста да држава буџет напуни. Глава ме боли и пуца по свим шавовима, када слушам да се ту ништа не може и да алтернативе и другог излаза у држави нема. Поготово боли, када влада убија народ пре него се родио, узима такав високи намет унапред, пре него се заради доходак. Гуши и уништава, уместо да помаже и стимулира, оне који хоће да раде и стварају. Харачење путем сувишног и нереалног ПДВ-а који је зачињен са још преко 156 разних додатака. Наметима, доприносима, таксама, прирезима, измишљеним акцизама на прекомерну потрошњу, царинама, провизијама, порезима на порез, насилно одузимање од пензија и плата и Бог те зна са каквим све свакојаким измишљотинама и повећањима сваке године. Дерикоже, лешинари, државни утеривачи и лихвари, сваки дан деру рају, свој напаћени, гладни, понижени и полумртви народ. Ко би га знао? Који им је ђаво? Обећани богати живот је унапред пропала ствар. Ред, дисциплина, рад, рад и само рад, је људски спас. Породично и друштвено благостање, праведан, поштен, срећан и угодан живот. Само се у раду и јединству може напредовати и боље живети. Ко смо и шта смо данас? Већ смо добро научили и осетили да смо без рада нико и ништа. Људска понижена нула. Неморални силници, не дају нам да радимо. Сви смо остали без посла. То је највећи данашњи људски злочин. Уништене су нам све људске вредности. Разорили су нашу највећу светињу. Породицу. Основни и највећи стуб у држави. Немамо више ништа. Према томе, ништа нам више и не фали. Више о ничему и не бринемо, нити се у животу ичег бојимо. Немамо више никаквог људског осећаја, разума нити одговорности. Ништа нас не интересује, нити ишта занима. Равнодушност је наша свакодневна појава. Више се уопште не устручавамо. Без икаквог устезања: крадемо, муљамо, лажемо, разбијамо и рушимо. Понашамо се непријатељски према свему око себе. Спремни смо да убијамо, без имало сажаљења. Уопште се не бојимо да чинимо и друге врсте људског и друштвеног зла. Безбрижно очекујемо дар који нам пада с неба. Уздамо се и играмо разне хазардерске игре на срећу: кладионице, томболе, лото, бинго, разне стругалице и безброј других наметнутих државних и појединачних лихварских грошићарења, мутежа и избијања новца за личне користи од нас незапослених и гладних људи. Сви ми тако незапослени и сиромашни очекујемо нечију милост, доброчинство и корист од лажних обећања бољег живота. Жива заблуда и фарса. Масовно се укључујемо у јавне кухиње, да преживимо на државном казану. То нам је још једини животни добитак. Понекад још нешто добијемо док просимо или ако успемо нешто да украдемо. Срећни смо када нас полиција ухапси и стрпа у ћузу. Ту добијамо бесплатно храну, спавање и лаксатив који нам олакшава опстипацију. Највећи људски масовни злочин је када човек ради, без икаквих људских права. Послодавац – газда месецима и месецима не исплаћује раднику плату. Или ако исплаћује, онда је то толика понижавајућа сића, да нас је срамота то узети и потписати да смо примили плату. Или не уплаћују нам прописане доприносе и закидају нас у свим нашим људским правима. Код оваквих обезвређених и понижених радника, све људске унутрашње страсти и њихова воља за рад су уништени до њихове смрти. У суштини они су изгубљени, полумртви, још живи, али сахрањени људи. Њихове породице, шира заједница, па и њихова држава су полуживи, мртви мученици. Светли гроб је њихов последњи излаз. Божији спас. Човек би био срећан и спашен када би га таквог мученика, бедника и сиромаха, кратким путем убили. То би за њега било 100 пута лакше, него што га убијамо постепено и тихо на дуже време, а не убијамо га. Кољемо га, а не закољемо. Деремо са њега кожу, а живог га не одеремо. Стоп, стоп, Данило! Доста је тог твог набрајања, причања и писања. Ако те народ чује – полудеће. У лудилу може свашта да се деси. Бићеш главни кривац. У таквом чуду могу ребра да ти поломе.

Боље ти је да питаш Србију и народ какву будућност прижељкују? Знам да нам будућност прети великим опасностима и неизвесностима. Ако наставимо размишљати и понашати се као и до сада, без дилеме тврдим. Да ће нам будућност бити гора него прошлост, а још гора него садашњост.

Народ се у свом животу никад не сме предати стихији и невољама. Без разлике на толику сложеност људске опаке болештине и данашње животне поремећености. Иако нас сваког дана на разне начине уништавају и најјачим безбројним отровима трују. Морамо одговорно, гласно и јасно сами себи рећи. Да се више никада не предајемо. Нити појединачно, нити сви заједно. Морамо врло озбиљно схватити да се налазимо усред мноштва невероватне различитости људских култура и живота. Да смо сви заједно једна људска породица са истим судбинама. Ту не помаже никаква „реконструкција“ или „реформа“ које нам сваки пут на изборима обећавају новоизабране демократске власти. А када дођу на власт, забораве да су народу обећали такав „крпеж“. Ја схватам суштину и појам речи „реконструкција“ и „реформа“. То је прихватање постојећег, старог, истрошеног, нефункционалног решења. Већ безброј пута ситног преправљања, обнављања и крпљења. Сулудог трошења времена, енергије и новца. Стару подерану крпу, закрпавамо безброј пута крпом на крпу. Чиме нас непрекидно ослепљују и излуђују таквим подеротинама и разним офуцаностима. Такво стално крпарење које више нико не може закрпити, потврђује ми колико смо неспособни, нестручни или нећемо или не смемо стручно и професионално да решимо било који проблем који нас уништава. Схватам као да је то Сотонски, нечији вражији циљ. Уништавање и разарање разним методама, свега и свачега, па чак и крпарењем постојећих, уништених и разорених старих решења.

Појам „пројектовање“ је суштински битно различит, од појмова „реконструкције“ и „реформе“. То је потпуно ново решење. Конкретни нови пројектни задатак, који је поверен изабраном пројектанту или одређеном тиму пројектаната. Који ће све потребне елементе и структуру дефинисати у коначном пројекту. Од проблема, описа и циља до коначног изведбеног и одрживог решења. Са свим техничким детаљима и комплетним техничким прорачуном и калкулацијом. Главни пројектант, гарантује својим потписом квалитету пројекта и стручно, морално, материјално и кривично преузима своју одговорност. Главни пројектант води и контролише изведбу свог пројекта.

Стадох! Да размислим! Дал’ ме пензионерска памет вара. Још вијуга мислим није стара. Сетих се! Треба одмах окупити знаност, науку, струку и искусне паметне људе. Морају се потиснути и избацити из главе, сви постојећи набројани проблеми. Све би то требало сматрати неважећим и то препустити забораву. У овом сулудом времену то би било најјевтиније решење изласка из кризе. Саставио бих и удружио искусне стручњаке и пројектанте. Именовао бих више пројектних наменских тимова. Сваком од тих тимова дао бих пројектни задатак из поједине привредне делатности, са роком завршетка појединачних пројеката. Све појединачно израђене пројекте спојили би у један јединствени нови пројекат привредног система, све у складу са новим пројектом државе као једне нераздвојиве целине. Значи, све бих, па и државу, пројектовао испочетка, као да ништа од тога није постојало. Сви елементи новог државног пројекта били би јасно и недвосмислено дефинисани, и имали би своје упориште, међусобне и чврсте нераскидиве везе. То би била једна јединствена заокружена целина. Нико у држави нити изван државе не би могао нити смео издвајати и мењати поједине делове из целине пројектованог система без сагласности одговорних пројектаната.

И без именовања и од иког добијеног пројектног задатка, мотивисан наведеним катастрофичним проблемима и наведеним чињеницама, самоиницијативно окупио сам стручне истомишљенике и за почетак кренули смо у израду једног врло сложеног и озбиљног пројекта на нивоу државе из пољопривредне делатности. Бесплатно. Без икаквих материјалних или каријеристичких интереса и жеља за славом, власти и моћи у држави. Ношени духом хуманизма, ренесансног напретка и бољег живота у држави, одлучно и смело упустили смо се у израду тако обимног пројекта. Назив пројекта је „Заштита и пројектовање производње органске хране“.

Зашто смо изабрали баш то, као прво пројектно решење у сложеном комплексу свих нужних нових пројеката у држави и у привредном систему. Код нас село и сељаштво, као друштвени слој у друштву, никада није било адекватно вредновано. Није било унапред осмишљено, пројектовано, одржавано, а поготово се није развијало складно као и све друге гране привреде. Сељак који живи на селу је безброј пута преварен, понижен и исмејаван као нецивилизована, непросвећена сељачина, торбар, брђанин, чобан и други понижавајући однос према сељаку. Заправо, село никада није било интегрисано у целину привредног развоја. У прошлости, а поготово сада, велике грешке од стране државе су рађене на штету развоја села. Нигде у свету политичке власти, нису толико окрутне према аграрној политици као на нашим просторима. Поставља се питање: зашто се држава тако понаша према неизмерним вредностима села? Извори и узроци, величина и сложеност, таквих неопростивих грешака су вишеструке. Готово да их је непотребно набрајати и образлагати. Довољно је поставити питање: шта је код нас још данас остало од села? Скоро ништа, осим напуштене земље. Без образложења, укратко, најважнија су три успоредна и међусобно повезана процеса: деаграризација, депопулација и урбанизација. У таквом данашњем катастрофичном проблему, после свеопштег ратног разарања и уништавања, претворбе и отимачине богатства државног власништва, бесплатног преноса у приватно, капиталистичко власништво, у руке препродавача, у руке света криминалаца и најновијих богаташа – зеленаша. Тако да сада немамо више нити индустрије, нити села. Сада странцима и шверцерима, држава за багателу по смешној цени продаје и обрадиво плодно земљиште. Једини ресурс и богатство које нам је још остало као залиха. Наше највеће богатство је земља и Богом дата природа. Управо због тога смо првенствено кренули од пољопривреде да што брже обновимо и вратимо разорено и напуштено село. Да спојимо растурене, уништене и гладне породице. Човек и његова породица је основни носиви стуб привредног система и државе.

Циљ нам је да у пракси применимо теорију и науку о квалитетном и здравом начину живљења и живота. Не само у градовима већ и у мањим местима и у селу. Да уклонимо све врсте извора и узрока загађења природе. Од ситних, најмањих до највећих еколошких катастрофа. Да коначно заштитимо природу од дугогодишњег животног пропадања. Да организујемо, производимо и прерађујемо изричито органску, квалитетну, здравствено безбедну и сертификовану храну. Прво за потребе потрошача на домаћем тржишту. И не само да подмирујемо своје потребе, већ и да извозимо храну. Да нађемо своје дугорочне, избирљиве и озбиљне купце. Са крајњим циљем да све пољопривредне и људске капацитете упослимо. Првенствено да запослимо сва мала породична домаћинства. За почетак с минималним производним капацитетима, којима се остварује максимални доходак и највећа нето зарада.

У овој пројектној књизи, описали смо заштиту људи, природе и органске хране, што је највеће људско и хумано богатство.

Без слободе, мира, заштите људског здравља, људског поштовања и животне љубави, здраве природе и здраве органске хране, нема живота на овој земаљској планети.

Живети у времену, незаситној и неумољивој светској похлепи, за отимачином свега онога што није њихово, безочном уништавању природе, тровању хране и људи је тотална светска пропаст. Нестанак читавог становништва, природних и стечених богатстава, те и осталих живих бића.

Због тих и таквих пројеката смо у овај пројекат укључили и значај других професионалних занимања. На тај начин смо осигурали и потврдили у пројектним решењима и практичну безбедност у производњи и преради здраве хране.

На основу науке, теорије, знања, искуства и проблематике, израдили смо и пројектовали у овој књизи 84 идејних пројектних модела за производњу и прераду органске здраве хране.

Ови идејни пројектни модели су намењени изричито малим сеоским породичним домаћинствима, удруженим у пољопривредну задругу. Домаћинствима која броје укупно до 6 чланова породице. Од тога најмање два радно способна радника (супруг и супруга). Удружујемо их у пољопривредну задругу ради заједничке производње и прераде хране за домаће тржиште и извоз. На такав начин удруживања вишеструко смо појефтинили и поједноставили процес производње, повећали ефикасност рада и постигли високи квалитет производа. Пројектовали смо такве идејне моделе који се у пракси могу најбрже реализовати. Којима можемо брзо запослити максимални број породичних домаћинстава и радника, уз минимална улагања. За почетак прорачунали смо минималне производне капацитете, којима се остварује највећи максимални доходак и највећа нето зарада. Изабрали смо најинтересантније производе из: ратарства, повртарства, воћарства, сточарства, пчеларства, рибарства, сеоског туризма и цвећарства. Дакле, обухватили смо готово целовиту пољопривредну делатност. Укупно за 84 пољопривредних производа. За сваки појединачни производ, израдили смо идејни пројектни модел. Описали смо сваки производ. Здравствене ефекте производа и у опису модела назначили, што обухвата главни изведбени пројекат појединог производа. Написали смо коме је намењен пројектни модел. Истакли смо минимални капацитет и минимална почетна улагања. Јасно смо рекли колика је реално остварена годишња добит и у ком времену нам се враћају уложена средства. Дали смо тржишну оцену пројектног модела и на чему почива таква оцена. На крају смо израдили идејни пројектни модел организације пољопривредне задруге, у коју су се удружили произвођачи хране – мала породична домаћинства. Све са намером да помогнемо будућим произвођачима здраве хране (породичним домаћинствима и директним купцима), да лакше могу донети одлуку о заједничком инвестирању производње и прераде здраве еколошке и сертификоване органске хране. Нико се не треба бојати, нарочито не држава, богатих малих породичних домаћинстава, који живе на селу.

Још у овом делу треба нагласити, да удружена мала породична домаћинства и њихове задруге су истовремено и производна и потрошна заједница. Где долази до међусобног помагања што је некада био основни неписани закон начина живота на селу. Хоћемо да ти људи у таквој заједници буду природни, отворени, непосредни и богатији од оних који живе у граду.

Због тога, досадашња државна политика, према развоју села, а тиме и укупно богате државе, мора се из темеља мењати, а нарочито пореска политика. Како смо све то замислили да урадимо:

Изабрали смо најоптималнији модел пољопривредне задруге. Типа добровољно, интересно удружених малих породичних домаћинстава. То није друштво капитала, него интересно друштво. У томе и јесте демократска бит квалитетног задружног пословања. Дакле, циљ нам је да остваримо такву савремену организацију живота на селу којом ћемо се дивити не само ми, већ и многи умови у свету, који могу само пожелети такву врсту идиличног живота. Овај наш нови приступ пројектовања развоја пољопривреде и села, првенствено је усмерен богатом и здравом животу на селу и укупно богатом животу у држави. Идејни пројектни модел, ове пољопривредне задруге, израдили смо као уникатни наш нови домаћи пројекат. Са сврхом и циљем, да нам то буде огледни прототипни примерак, који ћемо применити у пракси, као стручни пробни експеримент. Што значи комплетни изведбени пројекат, реализације у изабраном селу у некој од општина. Након годину дана пробног рада и усвојеног прототипа, доказаног у пракси, овај пројектни модел пољопривредне задруге у коју су се удружила мала породична домаћинства, можемо масовно кренути у примену по свим селима и општинама у Србији. То је коначно завршно дуготрајно решење, производње здраве хране за целу Србију. Значи, систематском прерасподелом земљишних и других ресурса и људских потенцијала, постижемо ренесансне успехе у држави. То значи да овај пројектни прототип задруге треба под хитно исфинансирати и у пракси реализовати. У коначној свеобухватној верзији модел је замишљен као вертикална интеграција пољопривредног задругарства на подручју целе државе. Такав тип интеграције и умрежавања пољопривредних задруга, омогућава нам да са једног централног места, једноставно, лако и брзо координирамо и усмеравамо производњу и директну продају здраве хране.

Споменимо, само један од циљева нам је и да хуманизирамо рад на селу. Распоред дневног времена. Радно време. Које у просеку годишње не сме бити веће од осам часова дневно. Редовни и обавезни активни радни одмор од по пола часа. С тим да се активни радни одмор у трајању од 1/2 часа, дневно води организовано и под стручним надзором доктора физиотерапеута и психолога. Програм мора бити усклађен са здравственим и психофизичким способностима, те радним поступцима радника. Ово уводимо због врло практичних и корисних разлога. Да код сваког појединца постигнемо замишљени циљ. Вољу и љубав за рад, мотивацију и радни полет. То јест, да на време код сваког радника уклонимо малаксалост, млитавост, измореност, тромост и невољност за рад. Здрави дух, физичку и спортску кондицију. Хоћемо да имамо личност, здравог и бистрог радника и целе његове породице. Уску специјализацију производње производа врхунског квалитета. Љубав и здравији однос према еколошкој заштити природе. Систематско многострано усавршавање: општег и стручног знања, културе живота, хуманизације посла, хигијенских навика, очувања традиције и културе свога народа. Укратко, све мора бити усклађено са високим ступњем хуманизације, цивилизације и квалитета живота.

У прелазном раздобљу, пореска политика ће се сукцесивно, временски усклађивати са развојем производње здраве хране. Држава се не сме мешати у производњу. Штавише, она мора осигурати све предуслове да произвођачи хране несметано, самостално, савремено, стручно и одговорно раде свој посао. Они морају бити заштићени од стране државе. То значи да ће им држава на време осигурати. Политичко јединство и стабилност. Сву потребну инфраструктуру. Нови произвођачи хране морају се на одређено време ослободити свих врста пореза, приреза, такси, акциза и свих других разних државних харачења, зависно од производног циклуса – обртају хране. Најмање пет година након прве године пуне родности. Значи, дотле док породична домаћинства и пољопривредне задруге стабилизују производњу и стану на своје здраве ноге. Не само то, држава новорегистрованим произвођачима мора помоћи и другим свим могућим мерама које држави стоје на располагању. Укидањем пореза на репроматеријал, субвенцијама, повољним кредитима и другим повластицама. Бесплатно препуштање земљишта које је у државном власништву. На дужи рок коришћења. Држава и тако од тог дела земљишта нема тренутне користи. Већ велику штету што те вредности пропадају и уништавају се. Држава може битно помоћи и на тај начин, да сву земљу, коју су неки власници напустили, и која је зарасла у коров, повољно откупи и то препусти на обраду новим произвођачима здраве хране.

О успесима наших замишљених циљева на крају пројектне књиге смо описали и истакли главне закључке, који произлазе из наших анализа, пројеката и прорачуна у пројектима. Дали смо и предлог како да реализујемо пројектна решења.

На крају можемо слободно закључити да се ради о мултидисциплинарном пројекту производње и прераде органске хране, где је свака научна грана коју смо укључили у овај пројекат, осим своје посебне области деловања има и тимски (групни) научни и општи истомишљенички приступ решавања социјалних и друштвених проблема на селу. Свестраност у приступу израде пројеката и хуманизација посла, били су нам један од главних тимских циљева.
Београд, 10. август 2015. Главни и одговорни водитељ пројекта:

Академик дипл. ецц. и инж. Данило Видић

 
Члан удружења писаца „Поета“ и

уредник Редакције за eкономску политику.

Члан удружења књижевника Србије

Члан независног удружења новинара Србије

Члан међународног удружења новинара и

Почасни члан Српске Краљевске Академије

научника и уметника (СКАНУ)