Јуче, данас и сутра у Краљеву су заједно џез и бар, џез Ибар, дакле, пети „Jazzibar“ јединствени фестивал џеза. Један концерт (а могао би сваки) посвећен је легендарном шармеру Миши Бламу, човеку који је и стварао и написао историју џеза у Србији.
Имао сам срећу и да финансирам и да отворим први фестивал (1. јула 2011.). А то је једино што је икада Миша Блам затражио од мене. Он је био човек који несебичнодаје, помаже и подржава. (Краљеву је донео и фотографију, доказ где се и када у Србији прво свирао џез.)
Сретао сам овог високог, увек младалачки осмехнутог господина на најчуднијим местима и догађајима. Одмах би устајао и преузимао улогу домаћина. Ако је био концерт, прекидао би свирање, одлагао контрабас (који је личио на њега самог и над којим се тако заштитнички обавијао), упознавао ме са музичарима и публиком, често и са стварним домаћинима који су већ били у мојој пратњи. И ничег чудног у томе. Миша Блам је истински у сваком делу Србије био свој на своме. И радовао се као најрођенијем свакоме ко би се макар на трен прикључио џезу.
А умео је да се радује и да шири радост. Чак је и болест, која га је пратила скоро целог живота, на неки начин била лепа. Његов дигестивни тракт (ако се тако каже) пропуштао је течност без задржавања у желуцу. Алкохол из завидних количина вискија које је непрестано испијао због те болести није доспевао у крв. Будио се, око поднева, без мамурлука и сатима чекао да се и његови пријатељи опораве.
Да, и на сцени и у животу, Миша је Блам све могао сам. Али самоћу није волео. Зато је стално тражио људе. Да их подржи, да подели, да их охрабри. Да, никада се нисам дружио са Мишом Бламом. (Његова господствена пристојност га је обавезивала да се одмах после срдачног и бучног поздрава ненаметљиво склони.) А опет, кад год бих нешто рекао у директном преносу стизала је кратка телефонска порука његове подршке. За празнике, његов позив. За ситнице које сам веровао да чиним у тајности другима, његова захвалност.
Замишљам да је седео сам и будан, пред укљученим телевизором и налазио начин да не буде сам. Да ободри и обрадује друге.
Када мењам телефонске апарате, редовно бришем бројеве који ми више не требају. Али то нису бројеви људи који су отишли пре мене. (Не дам да стане Ибар вода.) Повремено, док опет сам чиним нешто мимо других, погледам на екран телефона. Сигуран да ће једном стићи порука подршке. А пре ње – идентификација. МИША БЛАМ.
аутор: Предраг Марковић
