4. август 1995. год.
Давне 1995. године имала сам само три и по године. Мало, али довољно да ми се сваки делић тадашњих дешавања уреже у сећање. Исто је било рано јутро, збуњени и уплашени кренули смо на пут без повратка. „Куда идемо“ питала сам баку кроз полусан. „Само ти спавај злато бакино. Идемо ту мало“ одговарала је плачним гласом док је покушавала да сакрије сузе од мене. Нисам била свесна новонасталог стања ни последица које ће ме пратити верујем до краја живота. Знала сам само да се никада више нећу пробудити у „свом“ кревету и ходати по „свом“ дворишту, играти се „својим“ играчкама и љуљати се на „својој“ љуљашци. Зашто? Јер су тако хтеле неке паметне главе које су се удобно башкариле у својим вилама и играле се нашим животима јер су они, ето, мислили… Своју бол, сви ми које је „Олуја“ однела тамо где смо данас, потиснули смо дубоко и живимо неким другим животима… Ево ближи се још један 4. август, двадесет једну годину касније… Исту бол, исти жал за домом, огњштем, породицом, изгубљеним сновима, надањима… осећамо истим жаром…
28. јун 2016.год.
Не бих ову тему почињала да јуче раном зором (4:30 х) у пратњи Краљевског пара мој муж и ја нисмо кренули на дуг пут… Пут Косова и Метохије… Како и приличи за Видовдан. У тишини јутарње поспаности посматрала сам лица сапутника, радјање сунца иза тмурних облака, кишне капи које су час ромињале, час добовале, час престајале… Ко је о чему мислио, само они знају…А ја, једина од њих, први пут идем. Пролазе ми разна питања кроз главу… Брзина путовања учинила је да смо већ у 8.00 х били на административном прелазу Мердаре. Обзиром да сам само слушала да је у питању административна граница помислих сходно томе да је и процедура таква… Али, истина је другачија. Пасошка контрола, царина… Граница као и свака друга. Друга земља. Други закони. Друга нација. Зар је све као и када сам први пут 2010. крочила тамо где сам се родила?! По преласку границе настављамо под пратњом ПКС, Косовске полиције. Идемо у српску светињу, манастир Грачаницу, задужбину српског краља Милутина. Данас је само енклава српског народа. Оно што ме је шокирало је „васпитаност“ учесника саобраћаја, како зачују ротацију беже са пута, свако на своју страну, „да не сметају”! Зачудјена, питам шта је ово, а онда ме још једном шокира добијени одговор. То је последица окупације територије, присутност различитих војних формација (ЕУЛЕКС, КФОР, КПС,…) Сви имају своја правила. Наводно штите житеље, питам се како?! Прилазимо Грачаници, вијоре се српске заставе, певају српске песме. Опростите, не умем да вам емоцијама дочарам призор, али знам да су ми сузе пекле лице док смо улазили у порту манастира. “Добро нам дошли“ дочекују нас неки драги људи, озарених лица. Али бол и туга познају им се и те како на лицу. Помолисмо се за покој душе јунацима Косовске битке, литургију је служио владика рашко-призренски Теодосије и свештенсво епархије. По завршетку литургије упутисмо се на ручак. Поједох залогај-два, а онда се попех на чај. Оно што сам чула од једне нане која није отиша из свог дома најежило је сваку пору на мом телу: „Донесете нам неизмерну радост сваким доласком, али знате ли како нам је кад одлазите?“. Не смедох јој рећи да је разумем, бојим се да бих је још више растужила, само сам климнула главом и у знак поздрава рекла: „Чувајте се!“. Вероватно је и она, као многи у Грачаници, само “интерно расељена” како сурово бирократски описују људе који су избегли да би остали. Потом, Газиместан… А тамо, тамо… Ветар који по сунчаном дану ковитла радост, очај, понос, тугу, бес, немоћ, молитве… Нисам знала како да реагујем…
По завршетку протокола упућујемо се назад… Ми у свој неспокој, а они…
Путујући назад покушала сам да побегнем у сан, али сан ми није долазио на очи…
Не знам како утешити њих, али знам да ћу се од сада сваки дан молити за свој народ у јужном делу Србије, знам да ћу сваки пут када ми се укаже прилика одлазити јер је то једино што могу! Знам само да је и нама, људима из „Олује“ требало само мало обичне радости, добродошлице, јер друго ништа нам није уливало наду и веру за животом.
Боже, чувај мој народ, чувај моју земљу!
аутор: Весна Марковић
