Постоје тренуци стида којима претходи само безазлено, потврдно климање главом. Када просине и ожеже вас зрак стида јачи од зрака сунца.

Далеке 1978. године, међу људима са три континента, стајао сам окупан сунчевим светлом на широком каменом тргу пред катедралом. Моје знање шпанског још је чинило да ми звук речи стиже брже од значења (као што прво спазимо муњу па тек секунд-два касније чујемо звук грома). „Толедо,“ говорио је професионални водич, „ што може да вам потврди сењор Марковић“ (сви су се окренули, – осмехнуо сам се и већ потврдно климао главом док је стизао други део реченице) „заједно са Дубровником, најбоље очуван средњовековни град Европе“. И даље сам се смешкао с одобравањем. Али већ ожежен стидом. Наиме, ја, „сењор Марковић“, никада нисам био у Дубровнику (тада у мојој држави).

Наравно, не само Дубровник, наредних година сам се потрудио да упознам скоро сваки град и знаменитост своје земље. (У то време, са много непостојећих и путева и путоказа. За неке од цркава на Косову и Метохији давали су нам не само савете о путу већ и опис куће, често арбанашке, у којој часни домаћин чува кључ светиње у одсуству монаха.) Тако сам, на личном стиду, почео да учим о значају културе и туризма, o чувању. (И данас се питам шта би се догодило да је сваки десети Србин сваке десете године посетио бар један манастир на Косову.)

Последњи зрак стида погодио ме је пред капијом Манасије. (У Манасију сам само свраћао, као дечак, па као млади писац, па 2001. или 2002. као продуцент позоришног хита „Златно руно“ и увек остајао поражен рушевношћу зидина.) Почетком 2011. указала се могућност да одлучим о значајним средствима за обнову. По обичају, прво сам пошао да лично проверим колико је урађено. (А урађено је било много.) Успут, скренули су ми пажњу како би било важно да некако одобровољим игуманију поводом нових захтева археолога.

/Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића, по титули и величини земље којом је владао (од Дунава до Јадрана) или је поседовао (чак и град Дебрецин у Мађарској) али и дужини владавине (38 година, колико и краљ Твртко) најзначајнијег српског владара после цара Душана и краља Милутина. Први међу витезовима Змајевог реда (одмах после оснивача, краља Жигмунда) стекао је необичну славу победника у највећим поразима свог времена (у бици код Никопоља, која је променила историју ратовања на Западу, и бици код Анкаре, која је коначно преломила циљеве отоманске политике и упутила је на освајање Константинопоља). Под њим се гради Београд и први пут постаје српска престоница, Дубровник добија повељу широких трговачких повластица, а Манасија (којој и даје име по грчком писцу) постаје седиште културе у које хрле учени људи из околних словенских земаља (и чијом библиотеком и „преписивачком школом“ једно време руководи његов биограф Константин Филозоф). Коначно, захваљујући археолошким истраживањима од 2006. и ДНК анализи, данас знамо да је у Манасији, у цркви Свете Тројице, и његово гробно место./

Обнова Манасије (кандидат за листу УНЕСКО-а) од 2009. је импресивна. (Бедеми са кулама, донжон кула, машикуле, степеништа, црква.) Игуманија, мати Варвара, због болести, примила нас је у конаку и, на опште чуђење, прихватила све захтеве археолога и конзерватора које сам јој пренео. Наставили смо са обиласком радова (пењао сам се као дете по бедемима) али пред полазак, изненада, на капији је чекала игуманија Варвара. Желела је да ме испрати, насамо. Издвојили смо се у хлад, ја већ забринут да ће повући благослов. Желела је само да поприча о мом здрављу. (Испоставило се да је недавно имала операцију тумора на мозгу. Лекари и сестре у болници су јој причали како је, још пре десет година, исти хирург исту операцију извршио на мени а да сам тек после тога председавао, министровао, скијао, играо фудбал, а да никад нисам дошао ни на контролу.) Климао сам потврдно главом, уз осмех, на питање хоће ли се и она тако брзо опоравити. Али, чим сам крочио на сунце, опекао ме зрак стида. (Наиме, прећутао сам јој да су мени, док сам био у коми, са мозга отклонили апсцес а не класични тумор.)

За смрт игуманије Варваре сазнао сам неколико месеци касније по повратку из Женеве и Фиренце где смо поносно представили две атрактивне изложбе, српске фреске као претече италијанске ренесансе у Санта Кроче и фото сведочанство о Андрићу као писцу и дипломати у седишту Уједињених нација. Следећег априла, 2012. са новом игуманијом, Павом, отишао сам на гроб игуманије Варваре, на високој падини с погледом на манастирске зидине. У Манасију сам и тада свратио с пута да изненадим групу новинара и стручњака. Били су фасцинирани обновом али и новом игуманијом. (Један од фотографа ми је касније скренуо пажњу – каже да је први пут, док је разговарала са мном, био у прилици да на фотографији забележи монахињу с осмехом.)

И ево, пред тим сликама успомена сада се и сам осмехујем. Манасија опет сија у пуном сјају. Нама сија – Манасија.

Пођите у Манасију. Чудо моравског градитељства. Донеће вам и авантуру и радост. А радоваће се и у цркви деспот, и у манастиру игуманија Пава, – и изван зидина, мати Варвара, осмехнуће се, док спава.

 

Аутор: Предраг Марковић