ПРИЗВАВШИ ЈЕДНОГ ХРИСТОЉУБИВОГ ОД СВОЈИХ МОНАХА, НАЈЧАСНИЈЕГ СТАРЦА ПО ИМЕНУ ЈОВА, И ИЗ ЊЕГОВЕ РУКЕ ПРИМИ МОНАШКИ ОБРАЗ У ЦРКВИ СВЕТОГ НИКОЛЕ У СЛАВНОМ ГРАДУ СКАДРУ (СВ. ДАНИЛО ПЕЋКИ)

У знаменитом Даниловом зборнику помињу се имена многих угледних личности: царева, царица, краљева, краљица, патријараха, архиепископа и еписко­па­. Помен­ других­ је редак,­ и про­сто жалимо што немамо још који пода­так о личности која се отргла заборавувреме­на­ и остала­ упамће­на­ по свом де­лу. Тако­ је било­ и са Јовом­ Скадар­ским­.
Забележен је као најчаснији старац, што говори о његовом великом животном и духовном искуству. Говори се да је био
један од монаха краљице Јелене, свакако њен исповедник, а можда и игуман неког од скадарских манастира. Тада је краљи­ца Јелена Анжујска, столовала у Скадру и управљала пространом облашћу од Хума­ до Боја­не­. Њен духов­ник­ Јов сва­ како је био сведок краљичиних брига за синове, народ и државу. Гледао је бројне људе­ који­ присти­жу­ на њен двор са нај­
разноврснијим молбама и жалбама. Гле­дао је властелу велику и малу, гледао је Србе, Латине, Арбанасе и Влахе, које је краљица споменула у својој врањинској повељи (око 1280). Гледао је даривања и подизања цркава у краљичино име. Био је уз њу, када је по речима живописца осетила појаву неочекиване, „љуте болести“.
Тада је схватила да неће моћи више управљати двором и повереном облашћу, као што је то дотад радила. Стара краљица се уплашила изненадне, напрасне смрти, која ју је, неприпремљену, могла одвести пред престо Творца.
Одлучна, каква је увек била, краљица је позвала свог духовника.
У атмосфери скромности спроведена је њена жеља: „Призвавши једног христољубивог од својих монаха, најчаснијег старца по имену Јова, и из његове руке прими монашки образ у Цркви Светог Николе у славном граду Скадру“ (Св. Данило Пећки). О њеној одлуци морали су били обавештени њени синови, архиепископ и надлежни зетски епископ, али се они не помињу у житију поводом Јелениног монашења.
Краљица је желела да то буде њен лични чин, испуњене давнашње жеље према Господу и није желела да прави свечаност од тога: само краљица и њен духовник пред Господом. И живописац је испоштовао њену скромност у опису догађаја. Свакако по благослову надле­ жног епископа, Јов је замонашио краљи­ цу Јеле­ну­ и дао јој мона­шко­ име Јеле­на,­ као што је то истак­ну­то­ у Даниловом зборнику. То је било­ у граду­ Скадру­. Са­ мо Скадарско језеро било је познато по богомољама, које су испуњавале његова острва­ и обале­. Тако­ на острву­ Врањи­­ ни постоји славни манастир Св. Нико­ ле, где је, по преда­њу­ био гроб ктито­­ра, првог зетског епископа Илариона, којег је рукоположио Свети Сава. Манастир који је и сама краљица даривала.
Света Јелена је први пут приказана као монахиња на фресци у Ариљу (1295/96), задужбини сина Драгутина. Она се за­ монашила нешто пре осликавања ове за­дужбине. То сазнајемо из једног записа који говори да је она у Милешеви нару­ чила препис Законоправила Светог Саве Српског, што је монах­ Герман­ и урадио­ (1294/95). У пригод­ном­ запи­су­ на књи­ зи, милешевски монах помиње Јелену као краљи­цу,­ што гово­ри­ да се она замо­­ нашила после завршеног преписивања Законоправила. Црквеним правилима и њиховом поштовању, она је придавала велику важност. Примера ради, наводи­ мо да је она у свом гово­ру,­ на освеће­њу­ манастира Градац, поручила окупљеном народу и братству: „Покоравајте се уче­ њу божанствених књига и поукама, и са радошћу испуњавајте законске уставе црквеног предања, да стекнете савршену награду.“
Јелена је тежила савршеној награди ко­ ју је давао Наградодавац, Господ и Спа­ ситељ­ наш Исус Христос­ и желе­ла­ је да стекне место у Царству небеском. Зато је и позва­ла­ мона­ха­ у кога­ је имала­ пове­­ рење, мужа часног и поштеног, храброг Христовог војника који је очврснуо у жи­ вотној­ борби­. Старац­ Јов је био поу­здан­ духовни руковођа на уском, тешком и спасоносном Христовом путу на коме су се савладавала искушења, страсти, замке невидљивих духова злобе. На путу на ко­ ји се упутила као монахиња, разрешена од свеза­ које­ су је вези­ва­ле­ за овај свет.
Болест­ је била­ повод­ пред светом­ и си­ новима да се замонаши. Краљ Милутин, оставио је мајку-монахињу још неко време на управи ове знамените области. Монахиња је на обалама Скадарског је­ зера уживала у светињама и поукама духовника, а народно предање је склоно да их памти­ крај Цркве­ Св. Нико­ле­ под Тарабошем, код Скадра. Археолошка ис­ питивања ове цркве указују на сличност ове цркве са манастирском Црквом Св. Срђа­ и Вакха­ на обали­ Боја­не,­ која­ је по­ зната као Јеленина задужбина.
Кад је дошло­ време,­ Јеле­на­ је препу­­ стила управу Зете свом унуку, Стефану Дечанском и повукла се у долину Горњег Ибра. Ту се налазила њена задужбина, манастир Градац и двор у Брњацима. Од двора није била далеко ни манастир Стара Павлица.
Она је имала­ да се ста­ра за мана­стир­ Градац и за друге своје задужбине: ра­дионицу за израду свештених одежди и сасуда, скрипторијум за преписивање рукописних књига и школу коју је осно­ вала за сиромашне девојке у Брњацима. Можда је даривала и Стару Павлицу. Борила се и са невољама које доносе старост и болест, па су јереји вршили Свету тајну јелеосвећења и освешта­ ним јелејем помазивали оболела места. „Ако њено тело у дубокој старости и изне­мо­же,­ но дух њезин­ се крепко­ под­ визаваше“ (Св. Данило Пећки). Духов­ но се подвизавала све до дубоке старо­ сти и другима око себе давала пример истрајности на Христовом путу. Живе­ ла је тихо у сваком богоугодном подви­ гу, у моли­тви,­ у труду­ и бризи­ за своје­ ближње. Последње причешће прими­ ла је из руке­ рашког­ еписко­па­ Павла­ и упокојила се мирно 8. фебруара 1314. године.
На сахрани, краљ Милутин је изго­ ворио потресну беседу, која је за­ бележена у Даниловом зборнику. Син се сетио­ свих поу­ка­ које­ је почев­ од детињ­ства­ слушао­ од мај­ке назвао­ је блаже­ном­. Блаже­ном,­ јер се због великог подвига и богоугодних де­ ла „учини обитељ Светој Тројици“. Бла­ жена, јер је помагала сироте, гладне и жало­сне­. Блаже­на,­ јер је имала­ дар су­ зне молитве. Блажена, јер се молила за народ и државу. Блажена, јер се народ радује њеној часној успомени. Блаже­ на, јер је ње­но име уписа­но­ на небе­си­­ ма. Блажена, јер је угодила Господу. Блажена, јер се њеним моштима освећу­је­ храм у који­ се уноси­
земља­ у коју­ се пола­же­ њено часно тело.

аутор: Др Ђорђе Вуковић