Интриге и мистерије одувек су пратиле чланове српских краљевских породица али чини ми се ни једна особа по томе није била толико у центру пажње као краљевић Ђорђе Карађорђевић, старији син краља Петра I.
Целокупна српска јавност се до дана данашњег бавила питањима да ли је краљевић Ђорђе херој или бараба, лудак или интелектуалац, заводник или хомосексуалац, монархиста или републиканац… такве грубе дилеме готово да су не спојиве у реченицама али очигледно не и када је у питању личност краљевића Ђорђа.
У последњих неколико година често сам наилазио на разноразне натписе, документа и сведочанства о горе поменутим дилемама везаним за краљевића Ђорђа та необична и интересантна животна судбина неколико пута ме је силно инспирисала и наводила да напишем своју причу и сазнања о њему али даље од увода никада нисам стизао…
Никада није било упитно има ли довољно информација да се напише квалитетна прича, што углавном може да створи проблем, овде је материјала било можда и превише.
Где је онда проблем?
У случају краљевића Ђорђа, као и целе породице Карађорђевић, постоје две истине, оне пре и оне после Другог светског рата.
Због тога, због те „две истине“ свако ко би се дрзнуо да нешто напише о краљевићу Ђорђу ставио би себе у улогу судије, некога ко би морао да „пресече“, да одлучи која је истина права а шта је лаж…
Да то није лако и колики је то посао можда најбоље описује чињеница да једну од тих двеју истина и то ону другу – комунистичку, парадоксално највише подржавају и подупиру мемоари краљевића Ђорђа.
Мемоари под насловом „Истина о мом животу“ требали су да донесу коначну истину и ставе тачку на многе догађаје из историје али у овом случају они то нису урадили већ напротив отворили су многе додатне дилеме и нове сумње.
Сама чињеница да је књига писана и објављена шесдесетих година у комунистичкој Југославији, када се лепа реч о Карађорђевићима у најмању руку „плаћала“ затварањем у неки од затвора а често и на онај окружен морским плаветнилом, говори да нешто у вези са том књигом озбиљно није у реду.
Због свега набројаног много тога је до данас остало нејасно када је краљевићЂорђе у питању.
На првом месту налази се свакако његова абдикација (одрицање престолонаслеђа) која ће проузроковати много других догађаја и проблема који ће се касније јављати а сама абдикација постати предмет најразличитијих расправа до дана данашњег…
У својим мемоарима краљевићЂорђе као званични разлог абдикације наводи несрећан случај у коме је страдао његов собар Стеван Колаковић. Он тај догађај овако описује:
„Падала је киша. Хладна мартовска киша која је мрзла крв у жилама. Обукао сам се брзо уз помоћ Колаковића. Наредио да ми оседла коња и мрзовољно кренуо из топлог стана у мутно, готово зимско јутро. Колаковић ме је пратио до излаза и помогао ми да узјашем. Када сам већ био у седлу, сетио сам се писма.
Поново мораш да идеш код госпођице, – рекао сам, – Писмо је у мојој соби на столу. Узми га и однеси одмах.
Разумем! – Одговорио је Колаковић и склонио се мало у страну, а ја сам одјахао по киши пут Бањице.
Целог дана био сам на маневрима и доцкан увече, покисао и озебао, стигао сам кући. Нисам имао времена да у току дана мислим на писмо. Али, одмах по доласку, чим са угледао Колаковића, сетио сам се писма.
Има ли каквог одговора на писмо? – Питао сам, док се Колаковић трудио да ми скине покисли шињел. Како је он ћутао, застао сам у скидању шињела.
Нисам однео писмо, Височанство, – Промуцао је Колаковић. – Писмо нисам нашао у Вашој соби.
Губи ми се са очију, издајицо! Дрекнуо сам на Колаковића и подигао руку да га ударим. Али, на несрећу, руке су ми биле спутане шињелом ,који још нисам био свукао, па сам подигао ногу и снажно одгурнуо Колаковића. Учинило ми се да је посрнуо али је моја свест била неспособна да то региструје. Пожурио је вратима, а мени се привидело да тешко иде и да посрће…
Колаковића одмах одводе у болницу и он тамо даје изјаву у којој не спомиње принца Ђорђа већ наводи следеће:
„Ноћу између 27. и 28. Фебруара пао сам на степеницама и ударио сам се по трбуху. Обе моје старе киле су у том моменту биле напољу. Одмах сам осетио јак бол у трбуху и донесен сам у болницу.“
Два дана касније ( 2. марта) и управник града Душан Алимпић узеће изјаву од Стевана Колаковића. У њој се наводи следеће:
„Прексиноћ око 11 часова увече, журећи се низ степенице у стану престолонаследниковом, несрећно сам се оклизнуо и стропоштао до дна степена, ударивши се при томе у доњем трбуху. Несрећа ова потекла је тим поводом што сам журио да однесем једно писмо Његовог Височанства, а степенице у овом времену, већ нису биле осветљене. Како сам већ од ранијег времена био просут са обе стране, те сам се побојао да ми болови, које сам одмах осетио, не буду већи, то сам молио другове да ме одмах испрате у болницу, што је и учињено. Овако је у истини било.“
Изјаву коју је Колаковић својеручно потписао оверили су управник града Д.Алимпић и још четири лекара: Н.Крстић, С.Алкалај. В.Ј.Суботић и Т. Леко.
Овом изјавом Стеван Колаковић је потврдио прву изјаву коју је дао након доласка у болницу и с обзиром да није било других сведока до њега и принца Ђорђа, правно је било све уређено да у случају најгорег краљевићЂорђе буде заштићен.
До најгорег је дошло два дана касније, 4. марта, када је собар Стеван Колаковић подлегао повредама.
За полицију без сведока и са званичном изјавом страдалог није било ништа спорно. Министарство унутрашњих дела издало је званично саопштење:
„Према досадашњим службено утврђеним фактима излази да је Стеван Колаковић био жртва несрећног случаја. По томе и акција власти, која би била упућена на истраживање кривице и проналажења учиниоца, засад недостаје законски основ. Појава нових и досад непознатих чињеница, ако би их био, имала би се узети у надлежну оцену.“
Стеван Колаковић пред смрт пише још једно писмо адресирано на његову супругу Анку Колаковић, у њему наводи следеће:
„Пре неки дан туко ме грозно престолонаследник Ђорђе са ногама у мали трбух, а песницама по лицу и глави. И ја сам одмах добио јаке ударце у мали трбух и довезли су ме у болницу и баш синоћ 2. Марта дође у болницу управник вароши Београда г. Алимпић и начелник санитета г. Заступник управника двора Милутиновић и натераше ме да потпишем један акт како ме нико није убио него сам пао и тако сам се убио. Зато ти јављам жено овим писмом да ја нисам пао него ме уби престолонаследник ногом у трбух. Зато жено чувај децу добро и подигни тужбу против убице и тражи издржавање за тебе и моју децу.“
Ово писмо се појавило тек после двадесет година од смрти Стевана Колаковића оно је до двора стигло неким чудним путевима а свему је кумовао Драгиша Лапчевић – председник Социјалдемократске партије Србије. Он је у једном писму које је послао извесном Гендкалеу навео те „нове доказе“ а у прилогу доставио и само писмо. Ови нови докази ће доћи до двора где ће остати међу дворским папирима, непознати јавности.
Интересанто је да је Министарство унутрашњих дела своје саопштење издало тек девет дана након смрти Стевана Колаковића, многи су говорило да је то намерно учињено како би престолонаследник Ђорђе био препуштен суду немилосрдних новинара.
Међутим у пракси није било тако. Српска штампа је остала поприлично уздржана. Неке новине чак нису објавили ни реч о случају „Колаковић“ све док није дошло то званично саопштење. Једино су „Радничке новине“ у свом броју од 10. марта 1909 године објавили чланак о том случају и навели следеће: „Колаковић је био премлаћен, са многим тешким повредама по главии трбуху. Сви убоји, били су, по мишљењу лекара, нанети ударцима ноге.“ Битна напомена је да су ове новине биле под контролом Српске радикалне странке односно лично Николе Пашића.
Дневни лист „Политика“ не објављује апсолутно ништа у вези са инцидентом. „Политика“ од 1. Марта 1909. Обавештева у једној реченици да се краљевић Александар вратио у Београд из Француске, као и 06. Марта 1909 да кнез Арсен долази у Београд. Нама данас те инфорамације говоре да је ванредно стање у том тренутку већ увелико захватило српски двор.
Штампа тек 12. марта 1909. објављују вест да је престолонаследник Ђорђе послао писмо председнику владе Стојану Новаковићу у коме га обавештава о својој абдикацији. Сутрадан штампа износи и разлоге за његову абдикацију које су врло интересантнер.
Политика од 13.03.1909. објављује чланак под насловом „Престолонаследникова абдикација – Аустријске интриге и аустријски тријумф“ у њему између осталог наводе :
„…Одавно већ – има већ две године од тога – Престолонаследник Ђорђе крвно се завадио са двојицом – тројицом старијих завереника који су хтели да имају утицај над њим. Најурио их је од себе и од тог доба употребљавали су све да га сурвају. Они су први лансирали ону причу у бечким листовима да је престолонасленик Ђорђе полудео. Из те кујне ницали су од тог доба свакојаки гласови. Причало се свашта: кад је оно краљевићПавле био опериран од запаљења слепог црева и лежао због тога у болници причало се да га је престолонаследник ударио ножем у трбух и тд. Престолонаследникова напраситост и прекост давала је материјала за све нове измишљотине. Све је то тако ишло до објаве анексије. Али када је после објаве анексије престолонаследник Ђорђе својим одлучним држањем у том питању постао као нека персонификација целокупног националног отпора према Аустрији, онда су у Беч, Пешти и Земуну почели да лажу на квантум… Када је избила ова афера са Колаковићем, аустијско посланство добавило је одмах његову жену, ма да је она српска поданица, и сутрадан је изашао текст у свим бечким листовима како је она тражила бечку заштиту итд. “
„Дневни лист“ тврди да убиство Колаковића није толико битно за абдикацију престолонаследника Ђорђа, он би ионако морао да одступи под притиском официра завереника.
И код самих разлога зашто су се завереници толико залагали да уклоне Ђорђа са места престолонаследника постоји доста интрига и нејасноћа. Једни наводе да је основни разлог његов оштар став који је заузео ка Аустрији, други наводе његову прекост и лудило које га често обузима, док се све гласније причало и о његовој сексуалној орјентацији.
По неким наводима престолонаследник Ђорђе био хомосексуалац а његово партнер је био био ни мање, ни више, него професор Михаило Петровић, чувени Мика Алас.
Бранислав Глигоријевић о том односу пише:
„Велика љубав коју је показивао краљевићЂорђе према Михаилу Петровићу била је за многе необична и чудна. Он, који није марио за свог оца, из дна душе мрзео свог брата и сестру, сва своја позитивна осећања и наклоност усмерио је према овом човеку. Велики српски математичар био је окорели нежења и то није био ништа необично, јер су и неки други познати научници у то време ( академици Јован Жујовић, Слободан Јовановић, Љуба Стојановић) избегавали брачне везе. Међутим, запажено је да и Ђорђе још од младости није показивао никакво интересовање за жене, испољавао је према њима само грубост, ћудљивост и раздражљивост, говорио је и о пристојним и лепим женамам да су „акрепи“… За обичног човека његова интима је његова приватна ствар, али кад је у питању један краљеви, интересовање за његов љубавни живот побуђује жеља за сазнањем да ли он може имати потомство.“
Кнез Павле је наводно испричао у разговору са Јовановићем Пижоном како је краљ Петар једном рекао за свог сина Ђорђа „Еј, куку мени, где Ђорђа печати одостраг Мика Алас“ (АЈ, 80-54-140). Краљу Петру се никако није допадало што се његов син толико интимно спријатељио с Петровићем и кад је прочитао у новинама да Петровић једно своје писмо Ђорђу завршава речима „Ваш пас на ланцу“, рекао је револтирано: „како сме један озбиљан човек тако нешто написати једном дечаку.(Београдски дневник 31.8.1921)
Бечки лист „Ноје Фраје Пресе“ такође се слаже са српском штампом и мисли да је то урађено под притиском официра завереника, а да је краљ Петар изгубио сваки углед: „…притешљен од завереника, у чијој се власти налази двор и држава, без меродавног утицаја на странке у парламенту, без популарности у земљи, изгубио је сваку веру у будућност.“
У својим мемоарима Иван Мештровић описује један разговор са краљевићем Ђорђем у којем су се дотакли његове абдикације.
У руском посланству организован је пријем поводом Царевог рођендана, престолонаследник Ђорђе је у једном тренутку рекао руском посланику , пред свима, да је руски цар лажљивац, јер је њему, Ђорђу, рекао, да неће допустити да Аустрија анкетира Босну, а онда се окренуо аустријском посланику, па му је рекао:
А ваш цар је лопов и лупеж, који краде туђе земље.
Иза овог скандала настале су велике дипломатске потешкоће, јер су Аустрајанци тражили задовољење. Руски посланик је хтео да се случај речи тако да се престолонаследник Ђорђе код свог посланика лично извини за своје испаде.
Пре ћу се одрећи престола него пожалити, што сам рекао истину.
И заиста, Пашић је послао к њему Љубу Јовановића – Патка, „свог измећара и лукаваог Бокеља“, те га је овај на леп начин покушао склонити, јер да другого излаза нема, а државни интерес то тражи.
Ја ћу се онда онда одрећи престола, рекао је у једном тренутку Љуби, а овај му је узвратио
То ви нећете никада учинити.
Хоћу – поновио је престолонаследник
Ви сте невероватно куражни, али то нећете урадити – рекао је Патак.
Хоћу. Ево папира, па пишите, а ја ћу потписати. Кад је било написано, престолонаследник је потписао, а Патак је ставио папир у џеп, па Пашићу.
По Мештровићевим записима Ђорђе је тврдио да не жали за тај свој чин и да мисли да је за земљу тако боље али је нагласио да презире Пашића и Јовановића, што су га тако лукаво насамарили.
Шта је прави разлог за абдикацију вероватно никада неће бити у потпуности разјашњено. Крађевић Ђорђе имао је низ инцидената у којима се посебно истиче убиство собара Колаковића али је велико питање да ли је баш то био разлог његове абдикације. Свакако ово убиство је послужило као повод за његову смену и постављање краљевића Александра за новог престолонаследника.
Аутор: Милан Богојевић
