Нада Хаџи-Перић песме

БИОГРАФИЈА

Нада Хаџи-Перић је рођена 1959 .године у Призрену. По струци је дипломирани
правник, судија је Апелационог суда у Београду.
Аутор је пет збирки песама Враћам се (2015) Пођите са мном (2016) Надалиште
(2017) Прибежиште (2018) и Исходиште (2019), Песма на дар (2021) као и
Монографије „Запис из Призрена , са извора“ ,чији је издавач Институт за српску
културу Приштина-Лепосавић (2020).
Њене песме и путописи су заступљени у часопису Стремљења , Жрнов , Жички
благовесник и Нова Зора, зборницима удружења писаца Поета из Београда, удружења
књижевника Уметнички хоризонт из Крагујевца, Удружења Дунавски венац из
Београда, удружења Знакови поред пута из Вишеграда-песме посвећене Андрић граду,
културног удружења Златна реч-Српска круна из Беча, Зборницима креативне
радионице Балкан, Зборницима удружења српских писаца Швајцарске, Алманаху
међународног Фестивала поезије у Санкт Петербургу на којем је песма Молитва
Светом Спасу освојила награду читалаца. Иста песма је добила и специјалну награду
конкурса Бешеновска приношења при манастиру Бешеново у чијем је зборнику такође
заступљена.Члан је Удружења књижевника Републике Србије и члан друштва
књижевника Косова и Метохије.
Живи и ствара у Београду.

ПЕСМЕ

МОЛИТВА МОЈЕ МАЈКЕ

Слава је , мајка поранила,
раним јутром, како доликује,
ново је рухо оденула,
пред иконом најпре застаје.

Левом се на штаку ослања,
дрхте јој остарели прсти,
живота нит све је тања,
десном се пред иконом крсти.

Уместо, испод родне Шаре,
стара слави под снежних Алпа,
згречене болом старе боре,
речи навиру ко` са слапа.

Опрости ми , моја цркво стара,
прогнаној од последњег рата,
срце се на шавове пара,
што су ти затворена врата.

Опрости ми мој Свети Ђорђе,
оставих те да сам самујеш,
невољом се из куће пође,
као ја, и ти сад болујеш.

Заштити кућни заштитниче,
одбрани од сваке невоље,
потомке, што ми живот значе,
и испуни ми још ове жеље:
Отерај све немани света,
ојачај нам веру , надања,
мржња нека је проклета,
и сва људска војевања.

Одведи ме до кућног прага,
мени је тешко у туђини,
душа ми сневајући трага,
по овој „лепој недођији“.

Врати ме у мој родни крај,
иако пусто, тамо све је моје,
ил` ме шаљи у небески рај,
прими грешну под окриље твоје.

КАНДИЛО

Српкиња млада пред кандилом клекла
И кандилу старом тихо рекла:

Кандило моје, нешто ме мори ,
хајде ми старо ти прозбори,
Од када ти на КосМету гориш
И ту Светима небеса светлиш ?

Загледаној у Христово распеће
Кандило јој истиха шапуће:

Српкињо моја, док ми у пламен гледаш
Можеш ли моје искре да збројиш?
Са колико ја искрица искрим
Толико векова на Космету горим.
Свака ми искра векове сведочи.

Ти пред Христом молитву срочи
Нека ти вера јака буде, не слушај неверне људе
Недај да крате памћење твоје
И фитиљ што пламти искрице моје
Немој да те брига мори, помози да ти кандило гори.

Српкињо моја, Српкињо млада
Ти си моја Вера и Нада.
Ти мени потомке рађај, пламену се мом слободно надај
И у та млада срца усади веру, светлост искрица.

Тако ћу ја да вечно горим
И трајањем да о КосМету зборим.

О МОЈА БОЛИ!

Ломи ме, разарај, сеци и мрви,
струји слутњом изнутра и споља,
свим мојим жилама, мојом крви,
целим бићем, нека те прође воља.

Кушаш, да ли ти могу на реп стати,
свуда ме упорно пратиш погледом,
знаш да ћу задњи атом себе дати,
да над тобом ликујем победом,

Ал` ти мењаш јачину и ћуд,
минеш, па се појавиш ни од куд,
чудна си, тајновита и лукава,

ту си, чим осетиш да сам жива,
да на непролазну рану додаш соли.
Постајеш вечна-О моја боли!

Пред кивотом Светог Краља Стефана Дечанског

Долазећи Теби, Свети Краљу, за собом,
иза манастирских врата,
оставих нашу збиљу,од нас испражњени простор,
мноштво парола
и споменика новим освајачима,
који би да поробе, тебе од народа одвоје.

Од јада тело се згрчи, изобличи,
па сићушна, ко мрвица нафоре
са јутрошње литургије,
пред Твојим кивотом метанију правим.

Ал` кад се усправих, подигох с пода,
осетих да растем, да треба да будем горда
и захвална Господу, што је Твоје нетрулежно тело,
даровао српском народу,
сачувао кроз векове, да нас грешне укрепљује.

Тело се открави, осетих да сам снажна,
као Дечанске зидине,
у које улазим као међ` странице Библије.
Да се нека милост низ тело слива,
да добијам крила, да летим,
као да сам од пера створена.
Ту поред својих корена,
осетих да се поново рађам,
као млади листић с пролећа,
на лози Немањића,
који ме тако благо гледају са фресака.

А док ти целивам руку, на којој је бурма,
осетих да сам сигурна,
пред руком која нам дарива Дечане
и у њима очува сведочење
да ова земља, обгрнута збиљом,
нама припада.
О како ме Краљу обујми нада!

Ту , поред Твојих мошти, у одори црвено-златној,
на којима је крст и Христа икона,
коју још давно ослика рука Лонгина,
обасјаним светлошћу свећа,
са полилеја који на Косовски бој сећа,
постајем трпељива и смирена,
као Ти који си трпео у молитви,
не видећи данак бели,
све док ти Николај Свети не дарива поново очи.

Осећам да си жив, да сам и ја жива, иако мрвица.
И ко да ми збориш:Тешки ће дани проћи,
доћи ће дан
када ће мој народ на своју земљу доћи.